Изложба слика Јелене Јелаче биће отворена 9. маја у 19 часова у Ликовном салону. Поставка ће трајати до 23. маја 2016. године.
Радови настали у оквиру две серије – Дневник кретања (2003-2009) и Кретати се мора (2009-2014), Јелене Јелаче, представљају јединствену интерпретацију традиционалног жанра из историје уметности, портрета и групног портрета, са аутопортретом уметнице у овом случају. Сама свест о томе да се на сликама налазе личности из ауторкиног стварног окружења, да су сцене – амбијенти и догађаји у којима учествују стварни, доприноси да их доживимо као капитална остварења.
Мноштво и прецизност са којим су представљени детаљи простора, физичке и психолошке карактеристике портретисаних и њихове међусобне релације, указују на сам процес настајања слика. Оно што је доминантно на свим представама јесте двострука перцепција.
Експресивност дефинисана јасном емоцијом која је изражена бојом, тоном и светлошћу, сведочи о личном доживљају и значењу представа за ауторку. Позиција и изглед аутопортета говори такође о овоме. Међутим, постојање једне повишене перспективе, готово птичје, излази из оквира експресије и улази у поље идеације – замишљања или промишљања стварности из једне вансубјективне позиције. Управо то даје сликама особину хибридног реализма, који превазилази категорију веродостојности и улази у сферу истинитог.
Откривамо процес који подразумева грађење слике у континуитету. Уметница у раду користи сећања, као и детаљну анализу фотографија портретисаних које проналази на интернету, али тек у финалним фазама реализације дела. Чини ми се да слике настају у тренутку присуствовања догађају у реалности, наводећи да се упитамо да ли су узрок или последица догађаја. Читав човеков живот је под утицајем слика. Његово деловање је под утицајем менталних слика – имагинације. У корену речи имагинација је реч слика (имаге, енг.). У природи људске перцепције је самообмана, а у природи визије стваралачка моћ. Доживљај изједначен са представом је оно што ове слике чини магичним.
Друштвена мрежа представља још једну важну димензију за разумевање рада Јелене Јелаче. Ту није само реч о дигитланим друштвима попут фејзбука, које уметница користи као базу података у процесу уобличавања радова, тачније портрета. Овај феномен више говори о односу појединца данас према самопрезентацији и потреба да лично стави на располагање друштву – тачније мрежи са којом дели сопствена кретања и систем вредности.
Концепт умрежавања у савременом добу потврђује пораст значаја социјалног капитала. Стотине личности у још бројнијем сплету релација, манифестују снагу тог колектива, коме уметница припрада. На овај начин посматрана, ова јединствена колекција Јелене Јелаче, коју је конструисала, неговала и архивирала кроз серије артефаката – слика у медију уља и акрила на платну, представља истинско богатство и моћ којом располаже, како ауторка сама тако и сви они који су допринели њеном формирању.
Ксенија Маринковић
историчарка уметности
Јелена Јелача је рођена 1973. године у Београду. Факултет ликовних уметности уписала је 1993. године, такође у Београду. Дипломирала је 1998. године у класи професора Радомира Рељића. Исте године је уписала постдипломске студије из области прошираних медија под менторством професора Драгана Јовановића. Магистрирала је 2000. Исте године је постала члан УЛУС-а.На групним изложбама излаже од 1994. године. Од 1996. излаже самостално у земљи и иностранству. Јелена се изражава кроз различите медије, сликарство, цртеж, скулптуру и анимацију.
Од 2003, води својеврсни сликарски дневник – докуметује људе, места и догађаје који су на њу оставили посебан утисак. Овај пројекат је до сада резултирао са две изложбе Дневник кретања из 2009. и (По)Кретати се мора из 2014. За разлику од те документаристичке стране Јелена има и ескапистичку, коју можда најбоље представља изложба Мексико из 2003. године, 29 слика које су илустровале атмосферу земље у којој Јелена никада није била… На први поглед ескапистички делује и (за сада неизлагани) циклус Пост-апокалиптична меланхолија можда зато што је визуелно инспирисан коктелима, али како се он бави последицама загађења и уништења животне средине – приказима мутација и распадања, може се рећи да је еколошки ангажован. Друштвено ангажовану страну Јелена је показала у серији цртежа, а затим и принтова из 2006/7 Gender Studies где се кроз интимне портрете бавила проблемима родног идентитета.
Осим класичног сликарског приступа Јелена се опробала у мултимедијалним пројектима, прво на магистарским студијама, где је тему Метаморфозе аутопортрета обрадила кроз скулптуру, плакат, инсталацију, анимацију. Много касније, вратила се мултимедији учешћем у пројекту Суперхероина (2012) који је био представљен скулптуром, фотографијом и видео радом.
Остави коментар