Tрибина „Српски национални идентитет у Црној Гори у другој половини 20. века – борба за опстанак“ одржана је у уторак 25. фебруара у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Огњен Карановић, историчар.
Аутор је на почетку нагласио да ова трибина не жели да се бави дневном политиком, али да се не може игнорисати велики народни отпор безумном закону у Црној Гори који је пре неколико месеци еуфемистички понео наслов Закон о верским слободама.
– Да бисмо разумели како смо дошли до тога да цела Црна Гора на улицама виче: “Не дамо светиње!“, морамо да посматрамо резултате до којих је дошла наука и да их ставимо у јасан контекст који ће нам помоћи да негујемо и даље културу сећања. То је задатак свих предавача у КЦНС – рекао је Карановић упућујући подршку директору КЦНС Бојану Панаотовићу додавши да ових дана трпи критике мале групе грађана незадовољне што су догађаји у Црној Гори тема предавања.
Објашњавајући да је Црна Гора данас дубоко подељено друштво, предавач је подсетио да се 1. маја 1945. у листу „Борба“ појавио чланак Милована Ђиласа, у то време неспорног црногорског комунистичког лидера. Чланак је говорио о идентитету Црне Горе.
Ђилас није тада негирао српско порекло грађана Црне Горе, али је говорио да је потребно изградити црногорски национални идентитет. Та идеја о националном црногорском идентиту, подсетио је Карановић, није била нова. Настала је између два светска рата, првенствено у франковачком крилу Хрватске странке права и у неким центрима моћи тадашњих европских сила. Подржали су је припадници федералистичког покрета у Црној Гори и Југославији између два рата (Савић Марковић Штедимлија и Секула Дрљевић).
– Ђиласов чланак изазвао је велику неверицу у тадашњој Црној Гори, јер и за оне који су, у завичајном погледу, истицали свој црногорски идентитет, они нису негирали сопствено српско порекло – рекао је Карановић, додавши да је идеја о црногорском националном идентитету после 1945. године остала у врху тадашње КП у Црној Гори, а све до почетка шездесетих година то није била масовна појава. И даље је политичко руководство стајало на становишту да је свеједно да ли се неко изјашњава као Србин или Црногорац, али се ипак препоручује црногорски национални идентитет.
Године 1997. дошло је до расцепа у тадашњој и данашњој владајућој Демократској партији социјалиста. Прве назнаке да ће у идентитетским питањима настати проблеми и конфузија у Црној Гори могли су се назрети 1998. када је основана Дукљанска академија наука и уметности и наредне године када је у полицијској управи у Цетињу регистрована тзв. Црногорска православна црква.
Остави коментар