Од франкофоније до франкофилства: прилог утицају учења француског језика у Србији до 1914. године

Tрибина „Од франкофоније до франкофилства: прилог утицају учења француског језика у Србији до 1914. године“, одржана је у понедељак 25. марта у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач била је др Александра Колаковић.

У месецу франкофоније и поводом 180 година од успостављања дипломатских односа Француске и Србије, једно од битних питања које се намеће јесте улога учења француског језика у Србији.

Међународна организација Франкофонија представља скуп држава, земаља и регија које користе француски као национални или службени језик, односно језик међународне комуникације и као радни језик.

– Данас франкофона заједница окупља 88 земаља, односно 540 милиона становника. Србија је од 2018. године придружени члан, али је утицај ове организације код нас био присутан и раније – објаснила је Колаковић на почетку трибине.

Термин франкофонија први је употребио 1880. године француски географ Онесим Реклу и њиме је означио заједницу људи и држава које користе француски језик. Настава француског започела је на Лицеју 1839. године: Алексије Околски, Константин Ранос, Ђорђе Атанасијевић, Људевит Шпанић, Матија Бан до средине века били су предавачи француског језика.

 Први професор француског језика на Лицеју у Србији од 1839. године био је Алексије Околски, потомак једне од најстаријих племићких породица у Подолији. На даљи ток усвајања француског језика и утицаја француске културе на српску културу од посебног значаја је придруживање наставе француске књижевности настави језика од 1850. године. Продор француске културе од средине 19. века, поред првих генерација пристиглих из Париза у Србију, подстакао је од 1863. до 1887. године Шарл Арен, први Француз за катедром Велике школе у Београду.

Потомак угледне француске породице, Шарл Арен је дошао у Србију 1849. године и од српског кнеза Александра Карађорђевића затражио одобрење да штампа лист на француском језику с циљем да Србе приближи Западу и потисне германско-угарски утицај.

У првим годинама 20. века наставу француског језика, фонетике и теорије књижевности водио је Богдан Поповић, а касније и његови ученици: Јован Скерлић и Урош Петровић. Уређујући и припремајући најзначајнији часопис епохе Српски књижевни гласник, диктирали су идејне правце у Србији.

Француска култура је захваљујући Богдану Поповићу и Јовану Скерлићу постала постулат који треба следити. Такође, специфичне везе краља Петра Карађорђевића са Француском утицале су на стварање приснијих односа са Француском.

     На основу анализе развоја наставе француског језика у Србији до периода Великог рата, као и настојања француских дипломата и Француске алијансе да организују додатне курсеве не само француског језика већ и француске културе, очигледна је повезаност ширења франкофоније и појаве франкофилства као изградње темеља француским утицајима у Србији.