У уторак 22. октобра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада, одржана је промоција књиге познатог хрватског интелектуалца Хрвоја Класића „Бијело на црно: лекције из прошлости за будућност“. О књизи је, поред аутора, говорио Бојан Панаотовић – директор КЦНС.
У издању Накладе Љевак, „Бијело на црно: лекције из прошлости за будућност“ је књига колумни Хрвоја Класића, хрватског историчара и предавача савремене историје на Одсеку за историју Филозофског факултета у Загребу које се недељно објављују на порталу Net.hr.
Класићев домаћин, директор КЦНС Бојан Панаотовић, захвалио се новосадској публици на присуству рекавши да је „међу нама специјална и посебна звезда Хрвоје Класић, историчар, интелектуалац, морална громада и личност по којој ће се равнати неке будуће генерације у правом смислу те речи.“
„Зашто је важан Класић? Живимо у временима која много више обилују примитивизмом, реваншизмом, шовинизмом, ваљањем у блату, односно мрачном страном улице, а не људима који су на сунчаној страни улице. Посебно је то изражено у срединама у којима се дешавају ствари које су за социјалне психологе, карактерологе и психијатре много више, него за аналитичаре нормалне стварности”, рекао је Панаотовић.
Када се, навео је даље директор КЦНС, на таквим подручјима појаве људи који без остатка говоре у прилог добра, светлости, разумевања, космополитизма… Они који су спремни да заштите жртву, слабијег, такви су људи морални хероји.
Панаотовић је нагласио да то што је Класић данас са нама, што ћемо се видети поново у јулу, што пошаљемо поруке једни другима телефоном, што су неке свакодневне и нормалне ствари, то не значи да историја врло брзо неће забележити да је један од носилаца нормалне свести и самосвести на Балкану на коме су се подгревале ствари које су апсолутно мрачне и немогуће.
„Ми овде данас промовишемо ову књигу, а у Задру графит каже: Закољи Србина, извади му органе, јер су у кварту мачке гладне. У исто време Јуре Зупчић, у истом том граду, је графит Уби Србина преправио у Пољуби Србина. Дакле, увек има позитивних и негативних примера”, рекао је Панаотовић и додао да „ми никада Класића нисмо звали да бисмо рекли да је у Хрватској грозно, а да је у Србији сјајно“.
Директор КЦНС подсетио је на чувену Гандијеву сентенцу: “Ако хоћеш да промениш свет, почни од себе самог,“ што значи да нема савршених и безгрешних, поготово у овој мрачној балканској крчми како је Крлежа говорио.
„Зашто су важни људи попут Класића, Јаковине, Дејана Јовића, Гордана Духачека, Ведране Рудан, Горана Шарића и људи који су за помирење у овом региону? На постјугословенском простору у друштвеном смислу најмрачнија друштвена појава био је рат. А до те врсте канцера долази се тако што негујемо овакве графите у Задру, Београду или Новом Саду, тако што негујемо Томсона, а не Класића“, упозорио је Панаотовић и додао да овде постоје навике, медијско деловање и начин размишљања који могу поново да доведу до најпатолошкијих друштвених појава.
У обраћању новосадској публици, Класић се, најпре, осврнуо на специфичан наслов своје књиге „Бијело на црно“ рекавши да су у Хрватској 90-их година замењене стране – оно што је било црно постало је бело и обрнуто.
„Они које смо доживљавали као злочинце, оне догађаје које смо називали злочинима, постали су хероји, а њихова дела херојски чинови. А споменике оних које смо до тада називали херојима смо порушили и прогласили их злочинцима“, казао је хрватски историчар уз напомену да је овом књигом и својим колумнама „на то црнило желео да убаци мало белога“.
Класић је у наставку испричао причу о свом најбољем пријатељу, директору „Пливе“, једне од најпознатијих хрватских фирми. Тај пријатељ зарађује око 3.000 евра месечно и вози се сваки дан својим службеним аутомобилом на релацији Сисак –Загреб. Једног дана пукао му је филм, јер је на сваком другом зиду видео поруке „За дом спремни“ ,“У“ и слично. Он је купио гумене рукавице, лак и спреј и заустављао се код сваког таквог графита и прешарао их.
Класић је поручио да свако од нас на овакав начин може деловати. На такве графите који се појављују у Хрватској, али и на оне о Сребреници, Вуковару, Хрватима у Србији, треба одреаговати а не окретати главу и зажмурити.
„Док год ми на овим просторима будемо стављали национални или верски предзнак испред злочинаца и жртава и увек су наше жртве бројније од ваших, за наше злочине ми имамо оправдање, нећемо успети да се сложимо“, поручио је Класић и нагласио да ако ћемо ону девојчицу из Вуковара жалити, а дечака на трактору нећемо, то говори о нама.
Он је открио да га је тужило „Друштво за троструки логор Јасеновац“ које сматра да се у Јасеновцу готово ништа није догодило од 1941. до 1945. године и да је заправо све почело те 1945. године. Када су га новинари упитали за мишљење, он је одговорио да то није питање за његову, него за медицинску струку.
Класић сматра да би Срби и Хрвати требало да извуку поуку из односа Француза и Немаца који су били на супротним странама у неколико ратова. Године 1945. завршен је Други светски рат, највећа катастрофа у историји човечанства. Пет година после тог рата Французи и Немци пружају једни другима руку и крећу да граде Европску унију, иако нису сви немачки злочинци кажњени и упркос томе што Французи нису Немцима заборавили сва злодела.
„Оба народа, обе државе, имале су своје политичке елите које су имале визију будућности и које су од та два друштва у наредних пет, десет година, начиниле тај простор стабилним и просперитетним у економском, социјалном и политичком смислу. Већ 1960. године сваки Европљанин, укључујући и Југословене, Турке и друге, желео је да живи у Француској и Немачкој. Не зато што су окренути прошлости, него будућности“, поручио је Класић и навео да ће се наредне године навршити 25 година од „Олује“, а Србија и Хрватска и данас су једнако далеко од међусобног помирења и стабилности.
У наставку промоције гост из Хрватске одговарао је на бројна питања новосадске публике.
Остави коментар