Tрибина „Цар Стефан Душан Силни – најмоћнији владар српског средњег века“ одржана је у петак 21. фебруара у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је проф. др Борис Стојковски.
Краљ и цар Стефан Урош IV Душан представља, без сумње, једну од најважнијих личности српске средњовековне историје. Био је велики освајач, a у његово време је, како се то у традицији говорило, српска држава избила на три мора. Као краљ владао је од 1331. до 1346. године, а потом је крунисан за цара. Освојио је низ византијских територија. Био је законодавац, владар који је одржавао везе са многим владарима онога времена. Предпоставља се да је рођен око 1308. године у Скадру. Отац му је био српски краљ Стефан Урош III Дечански, деда Стефан Урош II Милутин, а мајка му је била бугарска принцеза Теодора Смилец, кћерка краља Бугарске.
Први пут се име младог српског краља као ратника помиње пошто он одлази у Зету у време када се 1326. године босански бан Стјепан II Котроманић бори за Захумље (делови данашње Херцеговине). Сукоб је трајао све до 1330. године и у њега су били укључени и Дубровчани.
Корен Душанових потоњих ратничких успеха била је велика битка код Велбужда са Бугарима 1330. године у којој је једним делом војске командовао и сам Душан. Потом је кренуо у поход на Неродимље. Његов отац Стефан Дечански је заробљен. Прича о оцеубиству знатно доцније је настала и представља неку врсту народног предања коју је први у 15. веку забележио Константин Михаиловић.
Извесно је да је уследила смрт Стефана Дечанског, а да је зетска властела имала значајан утицај на Душана да преузме власт. Крунисан је за краља на Малу Госпојину 8. септембра 1331. године у цркви у близини Сврчина. Наредне године оженио се Јеленом, сестром бугарског цара. Уследио је дуг период српско-бугарског савезништва.
Краљ Душан освојио је најпре Струмицу, а затим повељом из 1333. године „пресекао“ спор у вези са Стоном и Пељешцем, доделивши их за годишњу новчану надокнаду Дубровчанима („Стонски доходак“). Српски краљ кренуо је у велика освајања која су резултирала изласком Србије на три мора.
Један од најзначајних догађаја био је први српско-турски сукоб код Стефанијане 1344. године. Био је то први озбиљнији пораз Срба од Османлија. Потом је пао Сер септембра 1345. године. Македонија је била отворена и готово цело њено подручје нашло се под Душановом влашћу. Он је тада написао да је господар скоро целог римског царства, а у повељи из 1342. себе је назвао честником грчких земаља. Тада се у власти Србије нашла и цела Света Гора. Душан је крунисан за цара на Васкрс 16. априла 1346. године.
Преосталих девет година представљале су врхунац Душанове владавине. Први је увео титулу деспота код Срба. Свој чувени Законик донео је на Спасовдан 21. маја 1349. године у Скопљу, а пет година касније је допуњен и имао је укупно 201 члан (о цркви и заштити хришћанске вере, о властели и кривичном праву).
Године 1355. године затекла га је смрт о којој постоји низ теорија завере, али без историјских доказа. Смрт је била изненадна. Мада није проглашен за светитеља, његово доба је у српском колективном памћењу остало као епоха великог успона и врхунца српске државе, а временом је добио и надимак Силни.
Остави коментар