Tрибина „Илија Гарашанин – јунак модерне српске државности“ одржана је у понедељак 22. јула у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац, историчар.
Илија Гарашанин (1812–1874), државник, министар унутрашњих и иностраних дела и председник владе, био је син Милутина Савића, имућног трговца. Илију је 1837. године кнез Милош Обреновић узео у државну службу и поставио га за цариника, најпре у селу Вишњици, а касније у Београду. Пошто је увео регуларну војску, кнез је Гарашанина, тада двадесетпетогодишњака, поставио за старешину и државног саветника.
– Већ 1838. године Гарашанин по сопственој идеји, а уз Милошеву подршку, спроводи реформу оружаних снага и одваја војску од полиције. Каријера му иде узлазном путањом и од њега се очекује да израсте у великог државника – навео је Граовац у уводном делу трибине.
Било је то време турбулентних политичких прилика у Србији у којој се временом створила изузетно јака опозиција кнезу Милошу и његовој апсолутистичкој владавини. Ту групу, познату под именом „уставобранитељи“, предводили су најугледнији Срби тог времена, учесници Првог и Другог устанка који су били незадовољни Милошевим монополима на со и на извоз свиња на основу којих се обогатио.
Уставобранитеље су предводили Аврам Петронијевић и Тома Вучић Перишић, а уз њих се нашао и Милутин Гарашанин са својим сином Илијом. Уведено је својеврсно двовлашће у Србији. Милоша је ограничавао новоосновани савет и он није желео даље да влада па је напустио Србију. Наследио га је његов болешљиви син Милан, који се на престолу није дуго задржао, те га је наследио млађи Милошев син Михаило.
Гарашанин је убрзо постао министар унутрашњих послова. Александар Карађорђевић је тада тридесетједногодишњем Гарашанину нудио да истовремено буде председник владе и министар иностраних послова, али је он одбио тврдећи да је још млад за такве одговорне функције. Заправо, лукаво је проценио да је уносније остати на челу Министарства унутрашњих послова у чијем саставу су били: канцеларије за војску и полицију, привреда, здравство и саобраћај. Преко тог министарства он је потпуно могао да контролише државу.
Гарашанин је на спољнополитичком плану сматрао да Србија треба да се води својим интересима у односу са великим силама, да не постоје вечни пријатељи и савезници. Ту политику спроводио је до 1853. године, када је постављен на упражњено место председника српске владе. Смењен је убрзо на притисак Русије, која је кренула у обрачун са Османским царством и није желела Гарашанина који је у том тренутку судбину Србије био везао за Француску.
Приликом Михаилове погибије 1868. године, захваљујући Гарашаниновој присебности, одмах су предузете мере за одржање реда и мира, али његови опоненти прогласили су Милана Обреновића за владара Србије. Последње године свог живота Гарашанин је провео удаљен од политике и разочаран, јер је била замрла борба на националном ослобођењу.
Остави коментар