У оквиру циклуса Разговори о геополитици, трибина „Историја као полигон хибридног ратa“ одржана је у понедељак 17. јуна у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Милорад Вукашиновић, новинар и публициста.
Аутор је на почетку рекао да се околности донекле мењају 60-их година 20. века, када настаје ера глобализације и под утицајем развоја науке и технологије одвијају се фундаменталне промене у области друштвених наука. У званични дискурс уводи се појам друштвеног или социјалног инжењеринга.
Од тог тренутка почиње нови наратив у историографији у периоду Хладног рата чији је јасан циљ да се на неки начин ревидира, за почетак, наратив о садржају Другог светског рата.
То тада почиње. Зашто? Зато што је геополитичка архитектура европског континента заснована на резултатима Другог светског рата. У западној историографији јавља се тенденција, а реч је о таласу који долази из САД, да се минимализује улога Црвене армије у великој победи у том рату – објаснио је Вукашиновић.
Први значајнији рад те врсте сачинио је познати немачки историчар Ерих Нолте који је изазвао чувени спор заступајући екстравагантну теорију да је Други светски рат заправо био рат две тоталитарне идеологије – комунизма и нацизма, и као пример навео споразум између комуниста и нациста из 1939. године где је наводно пострадала Пољска. То је била прва велика релативизација садржаја Другог светског рата.
Од 1987. године, под окриљем ЕУ, постојао је низ препорука како се пишу нови историјски уџбеници са нагласком да се избацују сви елементи који деле европске народе и да се инсистира на заједничким вредностима. То је представљало озбиљан удар на научну и критичку историографију.
Ситуација се драстично мења по завршетку Хладног рата и долази до радикалних методолошких промена у приступу, нарочито у приступу историји Другог светског рата. Промене настају на постсовјетском и посткомунистичком простору антируске историје, а на нашем, постјугословенском простору – антисрпске историје. То је, оценио је Вукашиновић, процес који још тече упркос озбиљним протестима научне заједнице, пре свега у Русији.
На крају предавања Вукашиновић се осврнуо и на „хладни рат у култури“ наводећи да он и даље траје. Комунизма више нема, али је русофобија на Западу не само опстала него се од 2000. године непрекидно обнавља и може се рећи да је експлодирала баш ових дана.
У том рату за људске душе користе се сва средства. Историја се не приказује само кроз историјске уџбенике него и кроз популарну културу, медије, филмове и тв серије. Последњи пример је серија о Чернобилу која је такође полигон за русофобију. Ова серија је базирана на полуистини о том догађају, усађује наратив о злим Русима, примитивном Истоку насупрот цивилизованог Запада.
– Ништа боља ситуација, нажалост, није ни код нас. Серије које обрађују историјску тематику спорне су са уметничког а нарочито са фактографског аспекта – закључио је Вукашиновић и на крају трибине парафразирао филмског критичара Божидара Зечевића који је поставио реторичко питање: Може ли прича о уметничкој фикцији, која је, наводно, легитимна, да буде замена за историјску истину?
Остави коментар