Трибина „Израел и Палестина – историја сукоба”, аутора и предавача Немање Старовића, историчара, одржана је у четвртак 27. априла у Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада.
У уводном делу Немања Старовић најпре приказује карту арапског света са које се види да га чини 420 милиона Арапа и 6,5 милиона Јевреја. Јевреје одликује дуга историја миграција, претежно изражених у XVвеку. Јевреји припадају семитској групи народа баш као и Арапи. Они су специфична етно-религијска заједница, изабран народ једне вере и једног порекла. Основне групације унутар нације су: Ашкенази, Сефарди и Мизрахи.
Покрет од којег све почиње када се говори о конфликту између Израела и Палестине назива се Ционизам, који је тековина XIX века, века национализма. Оснивач ционистичког покрета је Теодор Херцл. Доминантна идеја јесте да Јевреји морају имати своју националну државу, како би се остварио напредак ове нације у сваком погледу.
Насељавање Јевреја у Палестину одвијало се у виду алија-таласа насељавања. Између 1929. и 1939. године у Палестину се доселило 250 000 Јевреја. Од тог момента ционистички покрет добија свој демографски аргумент. Историјски парадокс јесте да долазак Адолфа Хитлера на власт, 1933. године, кључно доприноси повратку Јевреја свом историјском дому. После формирања Израела доселило се још три милиона људи у Свету земљу.
Питање палестинског идентитета остаје загонетка до дана данашњег. Не зна се да ли се ради о националном идентитету, регионалној припадности или нечем трећем. Афирмацији Палестинаца, као једног сепаратног идентитета, свакако је допринео сукоб са Јеврејима и формирање Израела. Оно што Палестинци истичу као специфичност унутар арапског корпуса јесте велики ниво религијске толеранције.
Старовић потом наводи неке од кључних историјских догађања за судбину Израела и Палестине. Међу њима је споразум Сајкс-Пико из 1916. године, који представља тајни споразум Велике Британије и Француске о подели интересних сфера на Блиском истоку након Првог светског рата. Овим споразумом су прекршена обећања дата Арапима. Следи Арапски устанак (1936-1939) који је био устанак Арапа против Британије уз 20 000 жртава.Политика Велике Британије према Палестини најбоље се огледа у два документа: Балфуровој декларацији из 1916. и Белој књизи из 1939. Рат који је избио 1948. за Јевреје представља рат за независност, док за Арапе значи велику катастрофу. Овај рат значио је апсолутну победу Јевреја. Следе три рата: Суецки (1956), Шестодневни (1967) и Јомкипурски рат (1973). Палестинске избеглице 1948. бивају измештене у кампове.
Затим се говорило о Палестинској ослободилачкој организацији, палестинској интифади и споразумима из Кемп Дејвида и Осла. Године 1988. формира се држава Израел.
Три велика актуелна питања јесу: границе, јеврејска насеља и зид који за Јевреје представља сигурносну баријеру, у чему се у потпуности мимоилазе са мишљењем Палестинаца.
Остави коментар