Tрибина историчара Милована Балабана „Југославија – реализација националне идеје или напуштање српског мита“ одржана је у понедељак 28. августа у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Гост трибине била је Фата Егановић, дипломирани филолог.
На трибини је било речи о стварању југословенске државе, конкретним радњама које је предузимала Влада Србије у том правцу током Првог светског рата, као и корацима које су чиниле велике силе како би тај процес осујетиле или подржале.
Егановићева је указала да се историја може спознати и боље тумачити и кроз књижевност. Кроз српску и хрватску књижевност, које уз словеначку и македонску спадају у корпус јужнословенске књижевности, могу се препознати и разлози и поводи за настанак југословенске државе. Српска књижевна традиција, подсетила је Егановићева, почиње у 9. веку и у свом настанку она је православна.
На почетку трибине, Балабан се осврнуо на термин „нација“ који је, по његовом мишљењу, увезен на наше просторе током 19. века када је тај термин, после Наполеонових ратова, почео да се и остварује у оквиру западне Европе. Тада су последње велике нације, Италија и Немачка, довршиле своје уједињење.
– Срби су својим устанком 1804. године ушли у ритам стварања националне државе упоредо са западноевропским нацијама – подсетио је Балабан и објаснио да су сродни европски народи стварали најпре државу из које је потом израстала нација која је са својом државом фигурирала као фактор у међународним односима. Уколико је имала већу улогу, утолико је нација била снажнија. Код Срба је тај процес ишао обрнуто, један народ је стварао више нација и то је наша специфичност – објаснио је Балабан.
Када је реч о митовима, имају га сви народи, па и српски народ. Мит, по Балабану, шаље вредносне поруке. У српској историји се мит гледа са крајње тачке и на основу тога се суди о нечему. Тако, многи историчари данас кажу да Вук Бранковић није издао на Косову, што позивистички гледано може да значи и да су у праву.
– Али ако на тај мит гледамо у вредносном смислу и видимо да је Вук Бранковић правио проблеме после косовског боја, упао са угарском војском у Србију само зато што није успео да испуни своју амбицију да влада српском државом, онда видимо да он ту потпуно „искаче“ из мита, из једног вредносног система – казао је Балабан.
У том смислу, Балабан је подсетио да је кнез Лазар рекао: „Ком ћу се приволети царству? Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека“. На основу тога, сматра аутор трибине, долази се до закључка да није случајно што је Бранковић кроз историју обележен као издајник.
У наставку трибине, Балабан је акценат ставио на понашање Велике Британије током рата и њено (наводно) залагање за Велику Србију. Оно је варирало од понуда из Лондонског уговора до размишљања (која истина нису никада прихваћена у Форин офису) да Велика Србија уђе у унију са Аустроугарском монархијом.
Предавач се такође осврнуо и на став Француске и осталих великих сила, као и на прихватање српског националног циља из Нишке декларације из 1914. године о стварању заједничке државе Јужних Словена.
Балабан је говорио и о интелектуалним струјањима и делима која су далазила од Срба преко Дрине, али и из Загреба, а која су у себи имала југословенски префикс, о деловању Јосипа Јурија Штросмајера, његовој визији јужнословенског уједињења, али и о Илирском покрету Људевита Гаја.
Акценат је стављен и на мотиве српске елите (Јован Скерлић, Јован Цвијић) који су пропагирали модел југословенства и залагали се да се крене у пројекат стварања заједничке државе. Притом, елита је одступила од заветне мисли и прихватила западноевропске духовне и интелектуалне матрице што је условило опредељење ка стварању велике и нехомогене заједнице Јужних Словена. С друге стране, Никола Пашић је 1917. рекао краљу „да ми, ипак, треба да најпре оградимо своје, па тек онда да се уједињујемо“.
На крају, Балабан је говорио о томе колико је заједничка држава била (не)прихватљива за српски и остале њене народе.
Остави коментар