Tрибина „Kнез Aлександар Kарађорђевић – у сенци великог оца“, одржана је у среду 28. августа у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац, историчар.
Кнез Александар Карађорђевић (Топола, 1806 – Темишвар, 1885), трећи син вожда Карађорђа, био је владар који је управљао земљом готово 16 година, али о њему се мало зна у нашој широј јавности, као и у српској историографији. Вероватно би разлог за такав однос према овој историјској личности требало да пронађемо у чињеници да је он деценијама живео у сенци свога славног оца.
– Његове државничке и личне способности често су се упоређивале са харизматичном личношћу вође Првог српског устанка, Карађорђа, што је само по себи умањивало значај и углед кнеза Александра у очима јавности. Осим тога, његова владавина се поклопила са владавином уставобранитеља који су га довели на власт и његову владавину ограничили Уставом – објаснио је Граовац на почетку предавања.
Међутим, историјске чињенице показују да је за време владавине Карађорђевог сина забележен видан напредак, нарочито у јачању државе, порасту привредне активности и развоју школства. Србија је добила први Грађански законик, чиме су ударени темељи правне државе и заштићена грађанска и људска права свих становника наше земље. У то време написано је и чувено Начертаније. Само ова два крупна државничка акта довољна су за утемељење другачијег погледа на улогу Карађорђевог сина у нашој историји.
Историјске околности приликом Александровог ступања на кнежевски престо биле су веома повољне за њега. Расла је популарност Карађорђевића, а опадала наклоност народа према Обреновићима, због нечасне улоге кнеза Милоша у убиству Карађорђа. Такође, породичне везе Карађорђевића са народом биле су многостране и дубоко укорењене.
У унутрашњој политици кнез Александар се сукобио са члановима Државног савета, што је кулминирало сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858, која је уз пресудан утицај Илије Гарашанина изнудила његову абдикацију.
После силаска са трона кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара, где је његов миран живот пореметила оптужба да је за заверенике у атентату на кнеза Михаила обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила.
Упокојио се у Темишвару, 3. маја 1885. године, а сахрањен је у Бечу, где му је гроб оскрнављен, а лобања украдена 1911. године. Лобања је ускоро пронађена на гробљу у једном жбуну, а посмртни остаци Александра и његове супруге, кнегиње Персиде, поново су сахрањени 22. децембра 1911. године у задужбини Краља Петра Првог на Опленцу.
Остави коментар