Трибина „Концепт Српске Војводине др Николе Милутиновића“ одржана је у уторак 22. августа у Клубу „Трибина младихˮ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је др Милош Савин, историчар.
На почетку трибине, Савин је подсетио на међуратни период у коjeм су до изражаја дошле концепције везане за унутрашње уређење југословенске државе, које су се кретале од унитаризма, преко регионализма, деволуције, федерализма и етно-сепаратизма. Тада је истакнути члан предратне Српске народне слободоумне странке у Угарској, секретар Матице српске Никола Милутиновић (1879 – 1969) дао идејно уобличење идеји о Српској Војводини као аутономном делу југословенске државе, односно делу српске Бановине у случају националног разграничења.
– Милутиновић је већ у младости био активан члан Српске народне слободоумне (либералне) странке у Угарској, а 1905. године се активирао у Матици српској. После гушења српских аутономних институција 1912. године, учествовао је у координацији српских опозиционих странака у Угарској у пружању политичког отпора Угарској влади. Током Првог светског рата провео је две године у мађарском затвору у Араду. Одмах по ослобађању наставља активан политички рад, те је изабран за посланика на Великој народној скупштини 25. новембра 1918. године – рекао је Савин.
У наставку, Савин је подсетио да је после рата отпочела Милутиновићева борба за политичке и економске интересе Срба у Војводини, те за очување политичког идентитета Српске Војводине у оквиру нове југословенске државе.
До пуне афирмације Милутиновићевих ставова дошло је 1932. године његовим избором за секретара Матице српске, те покретањем Гласа Матице српске. Матица, под вођством Милутиновића, прерасла је у најтврђе упориште српско-војвођанске свести.
– У својим текстовима, Милутиновић је разрадио своје ставове. Констатовао је да поред хрватског, у Југославији није решено ни српско питање. Сматрао је да је у интересу решења српског питања формирање две српске покрајине у оквиру Југославије – Србије као хомогене српске покрајине и Војводине као мешовите, али доминантно српске покрајине. На овај начин би војвођанско питање било решено и у југословенским и у српским оквирима – објаснио је Савин.
Милутиновић је инсистирао и на државотворним способностима Српске Војводине која би пре свега дошла до изражаја обезбеђивањем равноправности националних мањина (које су се до тада држале непријатељски према новој држави) као војвођанске „покрајинске посебности“, те њиховим укључењем у све друштв
ено-политичке процесе. Разрађујући свој став, предложио је да се у евентуалном будућем федералном уређењу Југославије организују посебна српска, хрватска и словеначка покрајина, а равноправно са њима и Војводина и Босна и Херцеговина као мешовите српске покрајине, као противтежа београдском унитаризму и хрватском етно-сепаратизму, те гарант очувања државне заједнице.
Милутиновић се залагао да Војводина мора да обухвати Банат, Бачку, Барању, цео Срем (са жупањским, винковачким и вуковарским котарима) и осијечки котар са Осијеком, а његов став се поклапао са мишљењем групе загребачких, југословенски оријентисаних, интелектуалаца. Сви народи у Војводини би били равноправни, а културну доминацију би имали војвођански Срби.
Како је фашизам у региону узимао маха, после споразума Цветковић-Мачек, Милутиновић је усмерио свој рад на заштиту српства у Југославији и залагао се са улазак аутономне Српске Војводине у српску федералну јединицу. Пред сам почетак рата, иницирао је формирање Института за проучавање Војводине.
– Током Априлског рата 1941. године, Милутиновић је заробљен и интерниран у логоре у Минстер, а потом у Оснабрик. Мађарски окупатор је 1943. године ослободио Милутиновића који је наставио да води Матицу, али је већ 1945. године смењен са функције. После Другог светског рата, наставио је да ради као архивиста у Музеју Војводине – закључио је Савин на крају предавања.
Остави коментар