Tрибина „Краљ Артур, витезови округлог стола и Свети грал: настанак легенде“, одржана је у петак 30. августа у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је доцент др Борис Стојковски.
Краљ Артур је једна од најпознатијих средњовековних легенди која је умногоме инспирисала књижевност, као и популарну културу. Из Велса на старом велшком језику потиче пуно рукописа о краљу Артуру у средњем веку. Помиње се у бици код Бодона, где се наводи да је Артур носио крст „као Господ наш Исус Христос“, а затим и у последњој бици код Камлана. Ту се први пут помиње и његов сарадник који ће касније eволуирати вероватно у најпознатијег чаробњака у историји човечанства, Мерлина.
– Први рукопис о Артуру потиче из 12. или 13. века и као најстарији чува се данас у Британској библиотеци у Лондону. Када се говори о историчности краља Артура и витезова Округлог стола, највећи проблем је што савремени извори (пети, шести и седми век) сви ћуте. Заправо, ниједан савремени извор раног средњег века не помиње краља Артура – рекао је Стојковски.
У велшким рукописима краљ Артур се бори против вештица и разних других чудовишта. У то време уобличава се и лик Мерлина као чаробњака, а Џефри од Монмута први пут помиње краљеву жену Гиневру и мач под именом „калибурнус“ који ће временом еволуирати у Екскалибур, једно од најпознатијих оружја у историји човечанства. Потом се у причу уводе и елементи витезова Округлог стола и потрага за Светим гралом, реликвијом која је током минулих векова била предмет различитих инспирација, па чак и теорија завере.
За то је заслужан француски аутор Робер Де Бодон који 1210. године пише своје дело „Мерлин“. У овом делу помиње се краљ Пендрагон, отац краља Артура и његова борба са Саксонцима, а посебно је интересантно да је место сахране погинулих бритских војника чувени Стонхенџ око којег се плету бројне мистерије до данашњег дана.
Једна од најчувенијих Бодонових легенди је она о мачу у камену и то је последњи део целине Бодоновог „Мерлина.“ Други велики угаони стуб развоја легенде о краљу Артуру несумњиво је Кретјен де Троа, дакле, још један француски аутор који је у време када је трубарско песништво на врхунцу, уобличио приче о краљу Артуру, витезовима и Светом гралу.
Он крајем 12. века измешта краља Артура из херојске позадине и пребације га у домен дворске љубави. Прва је о Ланселоту ,а друга о Светом гралу.
Легенда о краљу Артуру до данас је наставила свој живот уз разне поджанрове и прича о Екскалибуру није увек нужно прича о мачу у камену. Негде се Екскалибур помиње одвојено. У сваком случају, то је Артурово моћно оружје којим он побеђује непријатеље у ратовима.
Године 1845. Сер Томас Малори штампа чувену „Артурову смрт“, причу коначну, комплетирану и пуну традиције допуњену и фиктивном битком са Луцијусом, римским краљем. Прича о Ланселоту од тада улази у традицију. Током 16. и 17. века престало је штампање Малоријевог списа и он је изгубио популарност у народу. Међутим, од 1815. године уследио је повратак краља Артура на велика врата, док је 19. век донео модерног краља Артура који данас живи кроз музику, позориште и филмове.
Остави коментар