ОДРЖАНА ТРИБИНА „КРАЉ ПЕТАР ДРУГИ КАРАЂОРЂЕВИЋ У ЕМИГРАЦИЈИ“

ОДРЖАНА ТРИБИНА „КРАЉ ПЕТАР ДРУГИ КАРАЂОРЂЕВИЋ У ЕМИГРАЦИЈИ“

Tрибина „Краљ Петар Други Карађорђевић у емиграцији“ одржана је у петак 21. јула у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Огњен Карановић, историчар.

Карановић је започео предавање речима српског књижевног великана Милоша Црњанског, који није био наклоњен личности и карактеру краља Петра Другог Карађорђевића (1923 – 1970): „Док је његов деда био Краљ Петар Ослободилац, отац Краљ Александар Ујединитељ, дотле је он Петар Последњи…“.
– Можда је краљ блаженог спомена заиста и био „краљ једне несреће“, како је једном приликом самог себе описао, али важно је да нагласимо да последњи југословенски краљ никако није ни узроковао ни „кумовао“ поменутој злехудој судбини свог престола и државе којој је био суверен. Све друго су лажи непријатеља његове личности, династије и народа којег је неизмерно волео – истакао је Карановић.
Уколико, међутим, желимо да злурадим читаоцима поменутих описа Црњанског, одузмемо прилику да у њима потраже и евентуални наратив према коме би и саму личност и дело краља Петра Другог од Југославије требало окарактерисати као „профил последњег човека“, неопходно је да на један свеобухватнији начин прикажемо истину о животу југословенског краља у тим туробним годинама његове емиграције.
Аутор трибине нагласио је да три највеће лажи изречене о чукунунуку вожда Карађорђа, оца модерне Србије, које су имале задатак да компромитују вољеног владаоца у свести српског народа, захваљујући слабостима резултата српске историографије, опстају и до данас.
– Свакако, реч је о примеру невероватне антикњижевне фантастике исказане у епопеји о чувеним златним резервама Краљевине Југославије, које је краљ Петар, наводно, украо како би у њима уживао у туђини. Наш задатак је да јавности пружимо необориве доказе, према којима је поменута имовина Краљевине Југославије углавном завршила у рукама југословенских комунистичких власти и Јосипа Броза Тита, после Другог светског рата. Раме уз раме, са наведеним примером „лоше књижевне фантастике“, стоји и прича да су краљ Петар и Краљевина Југославија капитулирали пред осовинским агресорима у Априлском рату 1941. године, а одмах уз ову лаж поменимо и срамотну тврдњу да се краљ Петар Други одрекао свог престола – објаснио је Карановић.
Све те лажи служиле су прикривању ослобађајуће истине, која се састоји у чињеници да је српски народ био тешко преварен 27. марта 1941. године, али и 1944. и 1945, па и каснијих година.

Краљ Петар Други Карађорђевић је рођен у Београду 1923. године, од краља Александра Првог и краљице Марије. У време убиства свог оца 1934. године, Петар Други је био малолетан, па је краљевска власт пренета на Намесништво које је у тестаменту одредио краљ Александар Први, на челу са намесником кнезом Павлом Карађорђевићем, а чланови су били још Иво Перовић и Раденко Станковић.
После војног пуча против кнеза Павла и владе Цветковић-Мачек, који су донели одлуку о приступању Југославије Тројном пакту, Петар Други је проглашен пунолетним. У земљи је владао само 19 дана, пошто је 14. априла, на предлог председника владе армијског генерала Душана Симовића, одведен у избеглиштво након инвазије сила Осовине. Краљ Петар Други је најпре подржавао покрет пуковника, потоњег армијског генерала Драгољуба Драже Михаиловића, а када су се савезници преоријентисали на партизански покрет, краљ је под притиском позвао своје присталице да ступе у НОВЈ.
По споразуму Тита и Ивана Шубашића са краја 1944. године, краљ је марта 1945. пренео своја овлашћења на трочлано намесништво. Петар Други је збачен одлуком југословенске уставотворне скупштине 29. новембра 1945. После рата се населио у САД где је и умро у денверској болници 1970. године услед цирозе јетре.
– Краљ Петар Други Карађорђевић је, уствари, био први антифашиста Југославије и то је остао до краја живота. Последњи је југословенски краљ, личност беспрекорног класичног образовања, префињених енглеских манира, ученик Сандроид школе и студент универзитета у Кембриџу. Био је срчан, одлучан, неупитно интелигентан, велики дипломата. Нема сумње да би био вредан и значајан владалац да су му судбина и догађаји, узроковани 27. мартом, то дозволили – закључио је Карановић на крају предавања.