ОДРЖАНА ТРИБИНА „КУЛТУРА СЕЋАЊА У ТРЕЋОЈ ДЕЦЕНИЈИ 21. ВЕКА – ОД ЛЕДЕНЕ ТИШИНЕ ДО МАНИПУЛАЦИЈЕ СЕЋАЊА”

У Клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада одржана је трибина под насловом „Култура сећања у трећој деценији 21. века – од ледене тишине до манипулације сећања”, а све у оквиру Ледене тишине којом се обележава годишњица Новосадске рације. У питању је петодневни програм састојан од помена на Кеју жртава Рације, трибинског карактера, изложби и пригодне радионице, тачније програм који за основну тему има питање културе сећања у данашњем тренутку, те неговање успомене на жртве и страдале у временима која претендују да манипулишу свим вредностима и садржајима, што прошлост не оставља као изузетак. Новосадска рација представља један од најстрашнијих ратних злочина на простору бивше Југославије у чијем темељу стоји антисемитска и нацистичка политика окупационих режима. Масовно убијање недужног становништва на територији Шајкашке и Новог Сада отпочето 4. јануара 1942. године и данас, после толико времена, једнако позива на говор о стравичном броју жртава у овом злочину модерне историје који нас обавезује на сећање.

На трибини, коју је модерирао Мишко Станишић испред НВО „Тераформинг” из Новог Сада, говорили су Мирна Херман, из Фондације „Херман”, Центра за културу сјећања из Загреба, потом Асја Драча Мунтеан, извршна директорка Меморијалног центра „Старо сајмиште” из Београда, затим Давор Салом, председник Надзорног одбора Јеврејске општине из Београда и директор Историјског архива Града Новог Сада Петар Ђурђев. Поздравну реч имао је Мирко Штарк, председник Јеврејске општине Нови Сад и хора Хашира.

Данашњу трибину „Тераформинг” организује у сарадњи са Културним центром Новог Сада и Историјским архивом Града Новог Сада као резултат четворогодишње сарадње на пројектима у вези са обележавањем Новосадске рације и Међународног дана сећања на Холокауст. Фокус учесника разговора био је на проблему савременог третмана Холокауста у друштву, те његове политизације. Предочена су следећа питања:

1. Како бисмо могли боље да радимо на транснационалним аспектима Холокауста, наглашавајући да је то велики и суштински део нашег заједничког историјског искуства и културног наслеђа?
2. Зашто су манипулација и искривљење историје Холокауста тако опасни? Зашто је важно да се томе супротставимо? Да ли су људи данас пријемчивији за фалсификовање и манипулацију историјом него раније?
3. Како створити и одржати одговарајућу равнотежу између учења о жртвама и њиховим животима са поштовањем, с једне стране, а с друге постићи образовне циљеве подучавања и учења о Холокаусту, какви су развијање критичког мишљења и демократских компетенција? Како избећи „злоупотребу” жртава Холокауста као једноставну илустрацију за „изношење поенте” о другој теми?

На ова питања одговорили су и спољни сарадници „Тераформинга” (Андреа Зони из Будимпеште, Нина Кригер из Ванкувера и Алекс Мос из Лондона) чије су видео-поруке биле саставни део трибине, а доступне су и на званичној интернет страници ове организације у оквиру презентације скупа у Културном центру Новог Сада.

Петар Ђурђев је истакао да једна од кључних ствари код овако осетљиве теме јесте „да се излази у јавност и да се пренесе порука”, упозоравајући да је „историја постала један готово непотребан предмет у школама, док Република Србија има најмањи фонд часова овог предмета у окружењу”, уз изречено очекивање да се у овакве активности укључе „мислећи људи” како би промене најзад биле могуће. Апелу се придружила и Асја Драча Мунтеан, тврдећи да је едукација адекватан одговор на културу сећања, те да ову тему треба прожети интердисциплинарно, тако да се све дисциплине које непосредно образују младе укључе у процес освешћивања историје Холокауста, како би се он „управо кроз образовање приближио новим генерацијама”. Мирна Херман је поменула извесне „суптилне облике ревизионизма” на нашим просторима, док је изнела и уверење да се до свести младих најпре може допрети посредством емпатије и емоције. На концу, Давор Салом је говорио из искуства потомка генерације која је страдала у Холокаусту, нагласивши да хебрејски језик у култури сећања оцртава три кључна елемента: жртву, борбу и сећање на оне коју су помагали и спасавали. Учесници су темељно и садржајно одговарали на питања која су као кључна претпостављена овим програмом, док је читав догађај оцењен као важан допринос и дужност заједнице да одговори на питање релевантности сећања у савременом друштву.