Tрибина „Начертаније Илије Гарашанина – великосрпски или југословенски национални програм?“ одржана је у среду 12. јуна у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Срђан Граовац, историчар.
Граовац је на почетку нагласио да је Начертаније из 1844. године један од најконтроверзнијих докумената из српске прошлости, јер у нашој историји ретко који програм је толико пута био злоупотребљен или је барем покушано да буде злоупотребљен.
– Можда је само Меморандум САНУ из 1986. године у тако негативном контексту истицан колико је то био случај са Начертанијем. Период злоупотребе Гарашаниновог програма трајао је више од стотину година – рекао је Граовац.
О Начертанију као великосрпском хегемонистичком програму нарочито се говорило 90-их година, онда када су западне земље окривиле великосрпски хегемонизам за распад Југославије. Расправљало се о Начертанију у немачком парламенту између два светска рата, о њему су говорили Аустријанци уочи Великог рата. Контроверзу појачава и то што историја ни до данас није дала коначан суд о том документу.
Српска историографија се поделила на историчаре који тврде да је то план и програм српског уједињења и на оне који сматрају да је то био пројугословенски план. Већина историчара из региона углавном стоји на становишту да је хегемонистички великосрпски план и програм.
Илија Гарашанин (1812-1874) био је један од највећих српских државника у 19. веку, поред Николе Пашића и Јована Ристића. Водио је главну реч међу уставобранитељима. Краљ Александар Карађорђевић му је већ тада нудио место председника владе, што је он одбио, али је прихватио да буде министар унутрашњих послова, а то је подразумевало ингеренције и над војском, јавним радовима и делом привреде. Иако тек 30-годишњак, Гарашанин је био онај од кога је зависила политика уставобранитеља.
Његов програм изнет у Начертанију односио се на то шта Србија треба да ради да би опстала – ослањање на Француску и Британију, јачање изнутра и покушај да се уједине сви Словени око Србије.
Овај Гарашанинов политички спис остао је непознат европским политичарима све до 80 их година 19. века, а Србији до 1888. године, када је Милан Милићевић кратким текстом у „Поменику“ упознао српску јавност са постојањем Начертанија, а његов садржај је објављен тек 1906. године.
Овај програм није сачуван у оригиналу, остала су само два преписа и оба се налазе под заштитом у оквиру фондова Народне библиотеке Србије. Такође, постојао је и трећи, сачињен руком Миленка Вукићевића, који је Начертаније објавио у делу под називом „Програм спољне политике Илије Гарашанина на концу“.
Оригинал Начертанија налазио се у поседу кнеза Александра Карађорђевића и чуван је у његовој архиви, али се том документу губи сваки траг после 1906. године.
– Данас, када сагледамо план Илије Гарашанина, намеће се закључак да је то спољнополитички план Србије који је настао из практичне потребе, како је тврдио и сам Гарашанин. Он је уочио да је политика Србије често била попут брода који се љуља на јаком ветру, без ваљаног плана. Гарашанин је размишљао о будућности српског народа, његовој слободи и уједињењу у једну државу – закључио је Граовац на крају трибине.
Остави коментар