Tрибина „Нови Сад у пламену – бомбардовање 12. јуна 1849. године“ одржана је у среду 12. јуна у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Огњен Карановић, историчар.
На почетку предавања аутор трибине рекао је да се 12. јуна пре 170 година Нови Сад нашао у пламену који је прогутао 65 одсто грађана Новог Сада, наших предака.
– То бомбардовање није се догодило случајно, мада има историчара који тврде управо тако. Револуција 1848. године није се догодила само на простору данашње Војводине и тадашње Угарске, она је запламтела комплетним европским континентом. То је био један од најзначајнијих грађанских покрета у којем су нације у Европи тражиле укидање феудалних односа и афирмацију грађанског друштва – навео је Карановић.
У првим месецима револуције српски народ на простору јужне Угарске стао је, у револуционарном заносу, раме уз раме са Мађарима против феудалне аристократије и њихове политике која је спровођена из Беча.
Међутим, врло брзо су српски народ и неке друге народности остали разочарани због става искључивости мађарских елита да у Краљевини Угарској не постоји ниједна друга нација осим мађарске политичке нације, без обзира на етничко порекло и језик којим говори. Треба подсетити да је претходно на Мајској скупштини у Сремским Карловцима конституисано Српско Војводство.
Ригорозан мађарски став о нацијама убрзо је резултирао оружаним сукобом између Срба и Мађара. Врхунац се догодио у двема биткама код Сентомаша (данашњи Србобран) 1848. и 1849. године. Посебно је за простор данашње Војводине била тешка 1848. година од априла до августа. Мађарска револуционарна армија под командом генерала Перцела починила је невиђене злочине над цивилним становништвом: у Шајкашкој је тада убијено 23 одсто укупног становништва.
– Нови Сад је у то време био веома напредан трговачки град и већ је имао свој српски духовни идентитетски етнички карактер, иако Срби нису били већина у демографском смислу. Борбе и ратна дешавања одвијали су се управо у околини Новог Сада – објаснио је Карановић.
Дан уочи топовског бомбардовања Новог Сада, католичко становништво, првенствено мађарско, из Новог Сада преко понтонског моста прешло је у сигурност Петроварадинске тврђаве. Царска војска ушла је у Нови Сад 12. јуна после поноћи, а мало касније и сам бан Јелачић ушао је у град. Вожд Ђорђе Стратимировић сместио је бана у кућу породице Хаџић (на месту где је данас Аполо центар). Ту су прављени планови о заузећу Петроварадинске тврђаве.
Јелачићев план је био да се, уколико се мађарски гарнизон не преда, поруши понтонски мост који је повезивао новосадску и петроварадинску страну. Према сведочењу људи који су оставили мемоарску литературу (Десанчић, Стратимировић…), генерал Драшковић је наредио да се из једног топа испали граната према Петроварадинском шанцу. Уверење у штабу Бана Јелачића, а и самог генерала Драшковића, било је да ће се због блокаде Тврђаве са сремске стране Петроварадинска тврђава предати.
То се, међутим, није догодило. После испаљене гранате са новосадске стране, са Петроварадинске тврђаве загрмели су топови и за неколико сати Нови Сад је претворен у буктињу. Срушен је до темеља. Тога дана страдало је 13.000 становника, а преосталих 7.000 једва је успело да извуче живу главу из града, оставивши сву своју имовину.
Нови Сад се тешко оправио од ове катастрофе. Према попису из 1850. године, остало је око 7.100 грађана. Тек 21 годину касније, град је имао 19.000 житеља. Нови Сад је обновљен кредитима које је одобравао бечки двор, али требало је много времена да се у привредном, духовном и културолошком погледу поново уздигне.
Остави коментар