Трибина „Новосадска резолуција 1932.“ одржана је у уторак 22. августа у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је проф. др Саша Марковић, историчар.
На почетку предавања, Марковић је подсетио на чињеницу да југословенска држава није успела кроз парламентарну борбу, у првих десет година свог постојања, да реши круцијална питања везана за уставно уређење земље и националну политику.
– Док је за Србе стварање државе било плод вишедеценијске националне борбе и период националне „демобилизације“, дотле је за друге народе, пре свих Хрвате, новостворени државни оквир био простор еманципације националне идеје у намери да се оствари и територијални суверенитет – казао је Марковић.
Оптерећен политичким антагонизмом и јаловом дискусијом, парламент је постао поприште демократског неуспеха. Кулминација супротности одиграла се убиством у скупштини и одлуком краља Александра да заведе диктатуру. Шестојануарска диктатура из 1929. године, била је слична политичким маневрима појединих владара ондашње Европе чије су намере биле да ојачају своју власт, јер није постојало поверење у странке и парламентарни живот.
Забраном рада странкама, намера краља била је политичка и национална унификација употребом државне моћи, а игнорисањем развоја демократске културе. Остварена консолидација државе била је последица ауторитарности, а не политичког консензуса.
– Из тог разлога су страначки представници, када је атмосфера напетости попустила, покушали да артикулишу обнову парламентаризма. Последица тога била је и Сомборска, а потом, крајем 1932. године и Новосадска резолуција – рекао је Марковић
У потрази за излазом, представници дела политичке елите са простора Војводине су у разногласју својих ставова написали апел о обнови страначког и парламентарног живота у земљи као јединог начина изласка из политичке кризе.
Марковић је прецизирао да је Сомборска револуција донета јула 1932. године у Сомбору на састанку који је уприличио тадашњи чувени сомборски радикал Јован Јоца Лалошевић. Састанку су присуствовали и челни људи Радикалне странке из Београда, Миша Трифуновић и Милан Стојадиновић. У Сомбору се тада први пут помиње термин „Војводина Војвођанима“.
– Трифуновић и Стојадиновић су се заложили да тај термин не буде инструментализован за идеју федерализације Војводине. Они су се плашили, заправо, да Сомборска резолуција не буде документ који настаје под утицајем сељачко – демократске коалиције која је деловала на простору данашње Хрватске. Критиковали су Шестојануарску диктатуру и монархистичку власт краља Александра и доводили у питање акт од 1. децембра 1918. године и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – објаснио је Марковић.
Управо у време када је организован састанак опозиције у Сомбору, у том граду уприличен је и велики митинг присталица краља Александра. На митингу је Коста Поповић, народни посланик из Сомбора, говорио да Војводина није запостављена у заједничкој држави и да је она житница Краљевине.
Са сличним садржајем 1932. године, усвојена је Новосадска резолуција. Лалошевић је текст однео у Београд шефовима странака, али резолуција није наишла на благонаклоност тадашњег Београда. Лалошевића су критиковали радикали, али и демократе јер су сматрали да је Војводина део српског корпуса.
Остави коментар