Трибина „О облицима личне власти – стаљинизам“ одржана је у уторак 24. децембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је Лазар Слепчев, политички аналитичар и филозоф.
Од када постоје и најпримитивнији облици државних заједница, увек је уз њих ишао појам власти, јер држава и власт не могу једно без другог. Упоредо, постоји потреба да се власт у држави уреди и да се прилагоди држави у којој егзистира. Верски моменат је, такође, од великог значаја, а у древна времена и митологија народа утицала је на формирање духа нације и обликовање државе.
Платон је у својој „Идеалној држави“ изнео концепцију сталешког уређења државе, сматрајући да сваки сталеж у духу врлине која га краси треба да допринесе успеху полиса. Његов принцип најбољег облика државе можемо условно назвати „софократијом“, јер нема боље владавине од владавине најумнијих и најмудријих људи.
С друге стране, Аристотел је направио поделу на владавине које се деле према томе да ли управља појединац, група људи или мноштво. Овај филозоф уводи нови моменат у проблематику владавине, а то је „кварење принципа“ на којима је утемељен сваки облик владавине, прелазећи у властиту супротност (тиранија, олигархија, анархија). Ове теорије је касније цео свет баштинио са мање или више успеха.
Почетком 20. века немачко царство и царска Русија изгубиле су монархијски облик. Немачка је из Великог рата изашла поражена и девастирана, а Версајским уговором и понижена нација. Слепчев сматра да је то створило велике фрустрације код немачког човека, те да је немачки „фирер принцип“ који је настао тридесетих година, био продукт управо те потребе немачког човека да изнедри неког ко ће бити замена за цара.
С друге стране, Русија је доживела унутрашњи рат. Царску породицу су бољшевици скинули с власти. За разлику од Немаца који су имали унутрашњу потребу да изнедре вођу, у Русији је тај облик личне власти ишао у другом правцу. Бољшевичка партија, као победница грађанског рата, себе је поставила као водећу институцију.
После смрти Лењина градио се култ партије, али и култ јаког вође. Као водећа фигура наметнуо се Јосиф Висарионович Стаљин. Сва совјетска пропаганда радила је даноноћно, представљајући партију као најмоћнију водећу институцију. Све кључне државне одлуке увек су доношене у склопу партијских кружока.
Изградња култа вође ишла је у том правцу да је он увек представљан као најбољи и најпаметнији. Стаљинизам је изнедрио вођу који не може да опстане без партије. Оног момента када је Стаљин ухватио својим рукама све полуге власти, кренули су брутални обрачуни са неистомишљеницима и логори за такве сународнике.
– Тај модел владања се у великој мери после Другог светског рата успостављао у већини држава са социјалистичким режимима – закључио је Слепчев.
Остави коментар