Трибина „Политички опоненти Светозара Милетића из српских редова“ одржана је у четвртак 13. јуна у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је др Милош Савин, историчар.
У уводном делу предавања Савин је подсетио да јеСрпска народна слободоумна странка под вођством Милетића, од његовог чувеног Туцинданског чланка па до Бечкеречког програма 1869. године, постала огроман масовни покрет Срба у Угарској.
Мада су му мађарски кругови замерали српски национализам, они су толерантно гледали на њега све до Аустроугарске нагодбе 1867. године. После те нагодбе, Милетић је постао фактор који смета. Његова странка освојила је већину на два сабора и тиме је осујећена намера мађарске владе да сама инсталира патријарха.
Године 1871., у последњој години мандата угарског премијера грофа Ђуле Андрашија, влада је покушала да формира опозицију Милетићу и његовој странци од групе конзервативно-клерикалних српских политичара окупљених око часописа Србски народ, који је уређиваодесничар Јован Грујић Јота.
Андраши је ступио и у контакт са намесничком владом у Кнежевини Србији од које је затражио да му помогне да се из Српске народне слободоумне странке издиференцирају умерени елементи који би деловали опозиционо према Милетићу.
Андрашијеви захтеви су наишли на плодно тло у Београду. Десница, коју су чинили одређени богаташки кругови, клерикалци конзерваривци, помогнути од стране угарске владе, окупила се се око Ђорђа Стратимировићакоји је прокламовао свој знатно умеренији програм 1872. године, али је доживео фијаско. Упркос свим искушењима, тада је било немогуће опониратиодушевљеном масовном покрету као што је била Српска народна слободоумна странка.
Суштину онога што можемо назвати нотабилитетском политиком у Војводини представља политика сомборског посланика и првака Српске народне слободоумне странке Нике Максимовића. Он је Милетића сматрао главним кривцем и узрочником свега што није добро. Михаило Полит Десанчић је у име новосадског дела странке упозорио на Максимовићево понашање. Док се вођа странке налазио у затвору, наступила је малодушност у њеним редовима, доминирала је умерена струја, политика је била разводњена.
После опоравка, Милетић је у Новом Саду априла 1881. године сазвао велики збор бирача странке са намером да се обрачуна са нотабилитетима. Већ 1873. године долази до првих знакова нехомогеног политичког деловања у Милетићевој странци, што је била последица синхронизованих притисака на њу, али и чињенице да су се многи стари кадрови „борили, борили па уморили.“
У тренутку највеће снаге и утицаја Српске народне слободоумне странке на челу са Милетићем, у Нови Сад стиже социјалиста Светозар Марковић. Управо у том периоду долази до извесне ревизији Бечкеречког програма Српске народне слободоумне странке, а Милетић и његов покрет постају мета владама из Будимпеште, Беча, Загреба и Београда, као и српског клера из Сремских Карловаца.
Остави коментар