У оквиру циклуса Зеленa дебатa, трибина „Суочавање са прошлошћу – Немачка југозападна Африка“ одржана је у среду 20. новембра у клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и модератор био је Данило Копривица.
Четрдесета Зелена дебата је друга сесија серијала „Суочавање са прошлошћу – искуства демократских друштава“. Ова дебата посвећена је потресном историјском сведочанству из данашње Намибије када је у колонијално време, почетком 20. века, ова територија носила назив Немачка југозападна Африка.
Намибија има 2.1 милион становника по попису из 2011. године. Главни град је Виндхук (250000 становника). Црнци чине 87% становништва, белци 6%, а мелези 7%. Црнци углавном потичу из Банту народа – Овамбо, Хереро и Химба. Мањим делом су то Хотеноти – Нама и Дамара. Има доста Немаца (Намибија је била највећа немачка колонија по броју становника у Африци), помало Португалаца и Кинеза. Две петине становништва живи од пољопривреде, а сточарство је доминантна пољопривредна делатност.
У наставку трибине, Копривица је рекао да су немачки досељеници почели да долазе у све већем броју у Намибију, заузимали су пашњаке ограђујући их у своје поседе. То је било потпуно неразумљиво локалним племенима која нису ни сањала да би продајом земље спречила себи приступ сопственим пашњацима и води. Међутим, јануара 1904. године десио се устанак Хереро народа којег је предводио Семјуел Махареро. Према немачким подацима, 123 немачка досељеника је убијено. Немачки одговор на устанак био је долазак генерала Лотара фон Трота са 14000 војника. У октобру заустављеном Хереро устанку придружује се народ Нама под вођством капетана Хендрика Витбуа.
Немачке трупе су народ окупљен око ратника сатерале у кланац који се налазио на улазу у пустињу Намиб. Више од 60000 припадника племена Хереро је затворено у кланац, а десетинама километара унаоколо, затровани су сви извори воде. Преживелих је било око 15000, који су прогнани у пустињу и убијани у покушају да се врате, па су масовно умирали од дехидратације. Након Хереро народа, дошле су на ред побуњене Наме које су доживеле сличну судбину.
– Ово је дефинитивно био први геноцид у 20. веку, без обзира на то што је Конвенција о геноциду усвојена тек 1951. године. Убијено је или умрло од глади, жеђи и болести око 70000 припадника Хереро народа и око 10000 припадника Нама народа – истиче Копривица.
Припадници народа који би се предали, одвођени су у концентрационе логоре, где су израбљивани, мучени и подвргнути експериментима. Преко 300 лобања и око 6000 делова тела пренесени су у Немачку ради „научних истраживања“ и давања подршке расној теорији.
Након века ћутања, 2004. године, упућено је необавезно извињење немачке владе без великог признања кривице и икаквог етикетирања. Године 2011. извршен је поврат првих двадесет лобања са једног немачког универзитета, а 2015. године тадашњи председник Бундестага оценио је да је у Намибији ипак био почињен геноцид. Ипак, у Немачкој постоји и глас разума, а то су активисти невладиних организација који лобирају у корист оштећених народа.
Остави коментар