Tрибина „Усташки концентрациони логор за децу Jастребарско – умиљате очи Зорке Делић Скибаˮ одржана је у понедељак 21. августа у Клубу „Трибина младихˮ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Огњен Карановић, историчар.
На почетку трибине, Карановић је рекао да је за њега лично ова тема најтежа од свих које је до сада проучавао.
– Ова тема је ужасна, претешка, за неке и непријатна, али ми о њој морамо да разговарамо да бисмо памтили, да бисмо у себи и у свим другим људима пробудили емпатију, јер емпатија је једно од највећих вредности хуманости. Још један разлог због којег треба подсетити на ову тему: историја нас је научила да само народи који памте бивају и упамћени – нагласио је Карановић, додавши да ниједан народ не сме у својој свести да негује осветољубивост, него милосрђе, а да сви народи, укључујући и Србе, морају да памте своје жртве.
Овај историчар је, затим, подсетио да је једном приликом први демократски председник Републике Хрватске др Фрањо Туђман, изјавио да „независна држава Хрватска није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз како политичких тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника, а у овом случају владе Хитлерове Њемачке, која је на рушевинама Версајског мира кројила нови еуропски поредак…“.
– Без обзира на то што ова изјава код свих жртава „тог политичког изразаˮ изазива, у најмању руку, опор утисак горчине, иста је и беспрекорно истинита и неспорна – рекао је Карановић и нагласио да је др Туђман, међутим, заборавио да напомене да је та самостална држава хрватског народа била и монструозни „домаћинˮ неколико десетина концентрационих логора смрти, од којих су многи у својим комплексима имали и специјална одељења за децу (Стара Градишка, Јасеновац, Лобоград, Горња Ријека).
Према непотпуним подацима из 2015. године у, за људски ум, непојмљивим „индустријама смртиˮ поменутих усташких казамата, на најсвирепије начине уморено је 52.238 малишана оба пола, узраста до 15 година, доминантно српске православне, затим јеврејске и ромске етничко-националне и конфесионалне провенијенције.
Од последица усташких злочина у НДХ, страдало је око 75.000 малолетних лица са претходно описаним личним карактеристикама. У сагледавању размера учинка помахниталих геноцидних акција усташких крволока, пред којима су и сами италијански и немачки окупатори често остајали потпуно затечени, као вечни спомен на цивилизацијски срам, остала је и чињеница да је антифашистички свет изграђен после Другог светског рата, у великој мери заборавио на постојање концентрационог логора у насељу Јастребарско поред Загреба. У овом казамату није било одраслих особа, био је формиран искључиво за децу.
Сећања на дане проведене у Јастребарском, детаљно је испричала преживела заточеница Зорка Делић Скиба. Имала је пет година када је почео рат (рођена 1936. године у селу поред Санског Моста). Први сусрет ње и њене породице са усташама десио се на њихову крсну славу Ђурђевдан 1941. године када су обесне комшије католичке и муслиманске вероисповести упале у њихов дом, одвели њеног оца и стрица и убили их, а неколико дана пре Илиндана, усташе предвођене Омером Алагићем, који је радио на имању Зоркиног оца и стрица, упао је у село. Зорка се са својих четворо браће и сестара сакрила у кукурузе и одатле гледала страшне призоре смакнућа своје мајке и 19 рођака. Затим се са својом браћом нашла у сточном вагону на путу за Јасеновац.
После низа изнетих потресних детаља, Карановић је и на крају предавања поновио да злочине треба памтити, али да не треба у себи неговати осветољубивост него милосрђе.
Остави коментар