Поводом обележавања 78 година од Новосадске рације, у оквиру програма Ледена тишина који Културни центар Новог Сада осму годину заредом организује уз помоћ бројних институција, организација, породица страдалих, стручњака и уметника, у среду 22. јануара у клубу „Трибина младих” КЦНС отворена је документарна изложба „Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације“ чији су аутори Александар Ружичић и Петар Ђурђев.
Присутнима су се обратили ђакон Мирослав Николић и историчар Петар Ђурђев. Изложба ће моћи да се погледа до понедељка 27. јануара.
Обративши се испред тима аутора, ђакон Николић казао је да се данас поново сећамо страдања наших ближњих пре 78 година током такозване Рације на простору јужне Бачке, оних који су изгубили животе у великим страдањима нашег народа, али и оних који су остали живи и живећи непрестано страдали и сведочили о овом великом злочину, погрому јануарских дана 1942. године. Историчар Петар Ђурђев подсетио је да нису давно била та времена када је о Рацији морало да се ћути.
-Прво обележавање Рације одржано је још у времену док је Нови Сад био стратешка позадина највеће ратне операције у току трајања Другог светског рата. Тадашња градска власт организовала је помен у Саборној цркви пострадалима у Рацији. Одржана је комеморација у јеврејској општини, а у Дому културе (данас Соколском дому) одржано је културно-уметничко подсећање – рекао је Ђурђев додавши да је наредне 1946. године одржан само помен страдалима у Рацији, а 1947. више није било ни речи о Рацији. Тако је остало до 1967. године када је први пут организовано јавно сећање на Рацију када је тадашњи председник општине Тима Врбашки са брода „Вијена“ на половини Дунава спустио венац.
Гледајући структуру пострадалих у том страшном и нечовечном злочину, Ђурђев је нагласио да то није била било каква рација, већ здружени злочин са премисама геноцида у којем су коришћени сви ауторитети цивилне, војне и полицијске власти са циљем промене етничке структуре јужне Бачке и са друге стране то је означило учествовање тадашње Мађарске у том монструозном плану уништења Јевреја у Европи.
Готово сви виђенији Срби и Јевреји ових места страдали су, јер су имали снажан утицај на локално становништво. Међу првима су страдали свештеници, учитељи, лекари, бивши југословенски страначки прваци, али и занатлије, трговци и виђенији српски и јеврејски домаћини, који са народноослободилачким покретом нису имали готово никакве везе. Међу жртвама Рације нашао се и известан број чланова породица и родбине погинулих и ухапшених бораца Шајкашког партизанског одреда и оних за које се знало да су били борци, или су се налазили у бекству. Локални органи мађарске власти често су упозоравали да су вође отпора према мађарској власти православни свештеници.
Зато није случајно да су од свештених лица у Рацији страдали: Милош Катић, Чедомир Еремић и Георгије Живанов, жабаљски пароси, Бранко Вакањац и Павле Костић, чурушки свештеници, Анђелко Грбић протојереј из Ђурђева са супругом Олгом, Георгије Парабућски, протонамесник из Титела, Светозар Влашкалић, протопрезвитер мошорински и Јован Виславски, свештеник госпођиначки. Приликом извођења ове бруталне акције животе су изгубили и Душан Влашкалић, богослов, Војин Љубичић, калуђер и Стеван Масловарин, богослов из Чуруга. Иста ситуација се поновила у Новом Саду где су у тродневном масакру животе изгубили Миливој Поповић, протојереј, члан Црквеног суда Епархије бачке, Владислав Јанкулов, протојереј, архијеријски намесник, Стеван Иванчевић, протојереј, Вељко Зуцајић, јереј, професор богословије у Сремским Карловцима и Александар Ердељан, ђакон при Саборном храму у Новом Саду.
Остави коментар