Културни центар Новог Сада у сарадњи са Историјским архивом Града Новог Сада и Епархијом бачком организовао је изложбу „Погром у Бачкој – 80 година од Новосадске рације“, коју је данас у Конаку кнегиње Љубице свечано отворио патријарх Порфирије.
Отварању су присуствовале бројне високе званице: Милан Ђурић, градоначелник Новог Сада; Јахел Вилан, амбасадор Израела; представник Мађарске амбасаде; Бојана Борић Брешковић, директорка Народног музеја у Београду; Тијана Чолак-Антић Поповић, директорка Етнографског музеја; Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида; Ладислав Трајер, потпредседник Јеврејске општине Новог Сада, а хор Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин“ при црквеној општини у Новом Саду отпевао је „Тропар Светим мученицима бачким“ и „Кондак Светим мученицима бачким“, композиције посвећене канонизованим жртвама Рације.
Великом броју гостију окупљених око једног од најефектнијих израза неговања културе сећања најпре се обратила Сунчица Марковић, помоћница директора Културног центра Новог Сада, која је истакла како су у Конаку представљене три документарне целине настале у оквиру програма Ледена тишина. Овај програм Културни центар Новог Сада организује од 2013. године и до сада је окупио велики број организација, удружења и појединаца који се на различите начине – од изложби, преко трибина и стручних конференција до филмских пројекција – баве културом сећања. Присутнима се потом обратио епископ бачки г. др Иринеј Буловић који се захвалио за неговање културе сећања без које „немамо ни наду, ни будућност и која је наш свети дуг према жртвама и према прецима уопште“.
Петар Ђурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада, истакао је да се први већи ратни злочин против неборачког цивилног становништва десио у малом колонистичком месту Сириг, након чега је уследила изградња система националне неравноправности у ком су православни Срби и Јевреји стављани ван закона и постајали грађани другог реда. „Ерупција тог чудовишног система“ догодила се у јануару 1942. с јасном намером да се изврши промена демографске структуре становништва и Ђурђев наглашава како је најпре страдала „јуначка Шајкашка“, а потом Нови Сад – „место где се српски мислило и писало у 18. и 19. веку“. Овај злочин остао је непознат јер је после 1945. године третиран као забрањено сећање све до 1967, али и такво је преживело у породицама страдалих, православним храмовима и јеврејским општинама. Ђурђев је истакао како је велика промена наступила 2012. године када је Културни центар Новог Сада понео огроман посао организације сећања на овај трауматични злочин, те се захвалио свима који су подржали, благословили и помогли пројекат.
Остави коментар