У препуној сали клуба „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада данас, 30. септембра 2019. године у 13:30 отворена је трећа Конференција о регионалној стабилности. Конференција, коју је идејно осмислио директор Културног центра Бојан Панаотовић, привукла је бројну публику која је дошла да о добросуседству и сарадњи у региону чује ставове угледних учесника са простора бивше СФРЈ. Идеја о одржавању Конференције добила је подршку и градоначелника Новог Сада, Милоша Вучевића. Конференцију је отворио члан Градског већа за културу, Далибор Рожић. У дебати учествују новинар Index.hr Гордан Духачек, др Драган Марковина из Сплита, др Сара Шпелец из Марибора, дипломата др Зоран Миливојевић из Београда и директор Хуманитарног центра за интеграцију и толеранцију из Новог Сада Ратко Бубало. Модератор је мср Марија Стојковић, сарадница Културног центра Новог Сада.
Поздравну реч учесницима и публици упутио је директор КЦНС Бојан Панаотовић рекавши да је градоначелник Новог Сада Милош Вучевић који је, како је било планирано, требало да отвори конференцију, спречен због обавеза у Београду, али да је послао поруку учесницима скупа да снажно подржава идеју о регионалној стабилности, сарадњи, мултикултуралности и нормалности.
Панаотовић је, затим, подсетио да је музичар Џони Штулић својевремено рекао да ко не памти – изнова проживљава и изразио наду да добро сви памтимо шта су 90 – е године донеле у погледу братоубилачког рата, несрећа и крвопролића.
-Наша идеја водиља је да овом Конференцијом говоримо у прилог миру, добросуседству и сарадњи и да позовемо „крем“: интелектуални, морални и елиту у сваком другом смислу да говоре о сарадњи и добросуседству -казао је Панаотовић, додавши да су га неки наши и хрватсти портали назвали „Гвардиолом у најнегативниијем смислу“, јер је на Конференцију позвао ове личности.
– Али ако то кажу екстремисти, значи да сам направио сјајан избор одабравши ове врсне интелектуалце. Наредни пут ћемо позвати и неког математичара и статистичара који треба да докаже људима у региону да питање суживота није апстрактан појам, већ је то бољитак за сваког грађанина у региону – нагласио је директор КЦНС, додајући да тамо где се људи гледају преко нишана, тамо где је немир, тамо нема ни економског напретка.
Отварајући Конференцију за регионалну стабилност, члан Градског већа задужен за културу Далибор Рожић казао је да je веома добро да конференцију са темом о добросуседству, сарадњи и стабилности имамо управо у Новом Саду, граду познатом по мултикултуралности и суживоту, граду који је поносан на своје различитости.
–Регионална стабилност је предуслов за политичку, економску, културну и сваку другу стабилност. Наравно, за толеранцију и разумевање залаже се свако хумано друштво, али да бисмо те вредности и достигли морамо, пре свега, да се добро разумемо, да се поштујемо и да негујемо културу дијалога – рекао је Рожић.
Он је, затим, нагласио и да је веома добро што се оваква конференција одржава у установи културе, јер „култура није нека издвојена сфера друштва“. Она, како је рекао, повезује људе, јача осећај припадности заједници и формира идентитет.
-Сарадња у ресору културе, када је Нови Сад у питању, може да буде успешна, јер ми јесмо град који се позиционирао као центар културе не само у Србији него и у региону. У 2021. години Нови Сад ће бити Европска престоница културе и добро је да се овде говори и о култури дијалога – рекао је Рожић и прогласио Конференцију о регионалној стабилности отвореном.
Први блок отпочет је следећим питањима: Како сагледавате односе у региону, на постјугословенском простору? Који елементи су позитивни, а шта их оптерећује и како у целини гледате на регионалне односе и сарадњу у региону?
Драган Марковина: „Након 2000. године, дакле након ратова, чинило се да је култура мира нешто што ће бити пресудно на овим просторима. Међутим, неретко смо сведоци повратка реторике из деведесетих и подизања тензија, не само медијских. Али, ја сам уверен да ситуација међу људима уопште није тако лоша. Прошле године сам са својим пријатељима обновио „Корчуланску љетну школу“ и били су присутни људи свих профила, из свих држава са ових простора. Ситуација је с те стране много боља него што изгледа просечном конзументу медија. Треба прекинути константно вртење у круг прича које су довеле до рата, које су се догодиле у рату и које су оставиле трауматичне последице по све нас. Нико не тврди да је потребно све заборавити и потиснути, али морамо отворити тему о томе како живимо данас и како ћемо живети сутра, јер ови простори су напросто упућени једни на друге – имамо заједничку прошлост, језик којим говоримо без потребе за преводиоцем, заједничко културно наслеђе. То је много јаче од свих деструкција, од митолошко-повијесних прича о некаквим стољетним сукобима који су наслеђени и који су били неминовност да се рат догоди. Свако треба да пође од себе, јер без властитог ангажовања и иницијативе не можемо очекивати да се било шта промени. Много су већа раздобља нормалности, заједничког живота и сурадње у региону, него међусобног ратовања. То су чињенице које се на дуге стазе морају показати, иако сада, по мом мишљењу, не изгледа да ће се то показати у неко скорије време, али у периоду дугог трајања сигурно хоће. То је позив свима да почнемо да мислимо о изградњи културе мира и нормалних грађанских цивилних тема.
Зоран Миливојевић: Чини ми се да смо у односу на претходне године у неповољнијој ситуацији када је у питању тема Конференције. Ствари се на глобалном нивоу компликују, а горе по нас је то што и нас узимају у обзир у тој борби за позицију и утицај. Постајући део те глобалне политике, ускраћени смо за слободу да своју судбину креирамо на начин који би нам највише одговарао. Ствари се и између нас самих компликују. Знате, та гомила нерешених питања је и даље актуелна. Када је у питању глобална политика, ми смо, хтели не хтели, постали простор за који се велике силе боре. Свеприсутне ревизије историје и неумитних чињеница представљају опасне тенденције. Ако сте ви актер тога, не зато што хоћете, него зато што сте ту, на том простору и што се то на вас односи – онда то није добра клима у којој ми сада покушавамо да нађемо излаз и да говоримо о стабилности. Балкан „буре барута“ или Балкан као оаза мира и сарадње – питање је сад. А ми се управо налазимо у тој дилеми. Све постјугословенске државе припадају истом простору који је имао своју државу. Све оне гаје један амбијент у ком постоји претпоставка за сарадњу, припадају једном истом културолошком простору. Међутим, шта је то што нам не дозвољава да идемо у истом правцу? Проблем је и у томе што нам долази споља, али и у појединачним интересима који су се дефинисали распадом Југославије. Свако жели да заокружи тај свој национални простор на најефикаснији начин, да га потврди, често и на штету комшије. Чињеница да смо сви ту, на истом простору, требала би да буде квалитет, а не проблем. Свака од држава бивше Југославије има иста нерешена питања: питање мањина, питање граница. Перцепција историје, а не саме историјске чињенице, је оно што ствара амбијент за сукобе, а не за сарадњу.
Гордан Духачек: Мислим да је кључни проблем у свему политика екстремног суверенизма. Сам суверенитет може имати и добре и лоше последице – питање је како се користи. Уколико изгубимо осећај да имамо могућност да нешто у властитој судбини, у властитој држави променимо, да немамо контролу над судбином властитог душтва – губимо вољу и заинтересованост да се ангажујемо и да нешто боље направимо. Хрватска је схватила да проблеме које има неће решити Европска унија. Ни проблеме Србије неће решити Унија. Решење мора доћи из политике унутар саме државе Србије – суверенистичком политиком. Све државе бивше Југославије су државе ограниченог суверенитета. Због неспособности међусобног договора да се делује и да се реагира као суверени актер у односу на другог чији се суверенитет поштује, дтално се делегира на неку следећу инстанцу која би проблем требала да реши. По мом мишљењу напретка у региону би било када би све државе бивше Југославије почеле једна другу да третирају као суверене државеи саме себе перципирати као суверене државе. Само тако се могу постизати билатерални договори без посебног изасланика и без некаквог међународног туторства и притиска. СФРЈ је заиста била суверена држава, која је била актер а не објект међународне политике.
Сара Шпелец: Ја ћу се осврнути на нека своја интимна сећања на бившу заједничку државу и тако покушати да одговорим на питања… Сећам се тренутка када сам први пут видела споменик Едварда Кардеља. Када ме је отац упитао да ли знам ко је то, одговорила сам крајње дечији: „Прачовек“. Већ трећи пут у двадесетом веку освануо је тренутак ослобођења Словенаца од тешких ланаца, фиће, југа, стојадина, и даље смо без милости опседали хрватско море, жалећи што више није наше. Полако се почео отварати простор у баснословну Европу, коју су нам главама у торбама изборили наши борци за осамостаљење. Тада се родио век нарцизма малих разлика, у коме су се наши испреплетани језици развезали и раскинули, и почели живети самосталан живот. Ево примера постјугословенског егзорцизма: из хрватског језика истеривани су србизми, из словеначког кроатизми, које су лингвистички чистачи језика проналазили чак и у општесловенској речи – месец, и тиме потврдили да су озбиљни месечари…
Ратко Бубало: Регионална стабилност је толико потребан, а опет сизифовски циљ. Стабилност је на овим просторима једна од најфрекфентнијих речи, а добила је политички декоративно значење. Питање свих питања је шта је све потребно урадити да би се успоставила и учврстила регионална стабилност. Бивша СФРЈ је функционисала као заједница људи вишеструких идентитета, где се човек у релативној хармонији осећао као припадник различитих заједница, те поносно припадник и Европе и свијета. Националисти су срушили Југославију с циљем да њихови народи живе у територијално заокруженим државама. Тај циљ не само да није остварен, већ је распадом Југославије учињен корак назад. Више нико не живи у једној држави, ни Срби, ни Хрвати, ни Бошњаци, и зато регион не стоји на стабилним ногама. Ми морамо поћи да трагамо за отварањем перспектива у миру и стабилности, а не од носталгичног пројектовања односа какви су некад били на садашње стање, затровано мржњом и последицама грађанског рата, новим предрасудама и стереотипима.
Други блок отпочет је следећим питањима: Који су ваши предлози и идеје, шта би требало чинити (од државних нивоа па до културних посленика, интелектуалаца, медија, сектора невладиних организација…) да се регионална сарадња поспешује, да се превазилазе трауме из прошлости и подстиче помирење и сарадња?
Ратко Бубало: У региону се као спасоносна формула говори да треба да се окренемо будућности. И заиста, гледање у будућност је оно што је све конфликте потиснуло на маргине друштвеног живота и људи су се заиста окренули стварању среће. Удруживање у заједничку државу је оно што је нереално и што је немогуће постићи без новог даха етничког чишћења. Једино је реалан снажан курс ка реформама и европским интеграцијама и успостављање односа међу грађанима европских држава какав су некада имали грађани бивше Југославије.
Сара Шпелец: Један од најчешћих критеријума припадности некој нацији без сумње је језик. У СФРЈ језик се преломио на више делова и дефинитивно сломио нашу заједничку егзистенцију. Цензура је данас једнако присутна, као у времену између два рата. Мислим да је за мирну егзистенцију могуће трудити се само наднационалним језиком, свачијим и ничијим, који својом универзалношћу уједињује оно што је наизглед неспојиво и од вајкада раздружено. Реч је наравно о језику уметности, без ког не могу замислити ни југословенску, па чак ни планетарну егзистенцију.
Гордан Духачек: Присетимо се оне реченице: „…Па ми ћемо јести траву, ако треба“. Ако једна држава води такву политику, онда то није добро. Не велике националне приче, не некаква велика жртвовања за националну ствар, већ бољитак материјалног статуса грађана. Живот грађана мора бити бољи, у оном базичном материјалном смислу.
Зоран Миливојевић: Тема на коју је говорио господин Духачек би била идеална, када би била остварива. Наши суседи Србији оспоравају управо суверенитет. Најмање је спорно питање културе, деловање интелектуалаца, али економска сарадња је оно без чега не можемо да живимо. Та сарадња иде неким својим током и, колико видим, нема ту примедби. Економија релаксира политичке односе. Задовољан човек се мање буни, мање је осетљив на лоше ствари, мање гледа у генезу проблема и сукоба, то јест, мање се враћа у прошлост.
Драган Марковина: Ми се већ тридесет година бавимо питањем граница. Сваком млађем од тридесет година је то сасвим ирелевантно. Треба ставити тачку на све приче о границама, о расправама, о рату и бавити се конкретним стварима. Примарни су људи и друштво, а не држава.
Остави коментар