Трибина „Политичке странке код Срба од настанка до 1918.“ одржана је у четвртак 26. октобра у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је др Милош Савин, историчар.
На овом предавању, аутор је анализирао настанак и развој политичких странака у Србији током 19. и у прве две деценије 20. века. Подсетио је да је 1881. године донет закон којим је формално омогућено организовање странака које су тада представљале групе окупљене око програма. То су били либерали, напредњаци и радикали.
– Млада либерална интелигенција захтевала је, на Петровској скупштини у Крагујевцу, 1848. године, да се изгласа закон о Народној скупштини, слободу штампе и скупштинску контролу државних финансија. Међутим, на Светоандрејској скупштини, 1858. године, бројни либерали захтевали су грађанска и политичка права и слободе, ослобађање целе Србије и уједињење целокупног Српства – објаснио је Савин.
У периоду од 1858. до 1868. године, за време друге владе Милоша и Михаила Обреновића, онемогућен је рад либералима, а после убиства Михаила, намесник малолетном кнезу постаје конзервативни либерал Јован Ристић и власт преузима Либерална странка. Током 1903. године, она се дели на Народну („Националну“) и Либерално – демократску странку.
Национална странка се залагала за ослобођење и уједињење Српства и сарадњу са другим балканским народима, али у складу са српским интересима. Она се 1905. године ујединила са Либерално-демократском у Народну странку, а после 1918. године, део Народне странке приступио је Демократској странци. Остатак Народне странке званично је постојао до 1922. године.
Напредна странка настала је 1858. на Светоандрејској скупштини и окупљала је конзервативну групу противника либерала који су подржавали апсолутистичку власт кнеза Милоша. Најистакнутији међу њима били су: Илија Гарашанин, Никола Христић и Јован Мариновић.
Радикална странка, пак, формирана је 70 – тих година 19. Века. Светозар Марковић је проповедао социјалистичке идеје, залагао се за формирање радикалне партије. Следећи Богосављевића, Радикалну странку формирају посланици Никола Пашић, Петар Велимировић, Пера Тодоровић и Лазар Пачу. Прихватају постојање грађанског друштва, али захтевају корените промене, сматрају се следбеницима Светозара Марковића.
Они 1887. године заједно са либералима освајају власт, а после доношења Устава и абдикације краља Милана, самостално освајају власт и владају четири године. Делимично спроводе свој програм, одричу се задругарства, јачају домаћу индустрију, уводе протекционизам. Била је то једина српска политичка странка која је примала жене у чланство. Међутим, 1901. Пашић пристаје на компромис у вези са Уставом и заједничком владом са бившим напредњацима. То за последицу има цепање странке, те млађи радикали формирају Самосталну Радикалну странку.
Обе радикалне странке, потом, улазе у коалицију, затим се фузионишу, па поново деле. Самостални радикали били су за јаку Скупштину, а радикали за јаку Владу. Међутим, 1890. на Туциндан, Јаша Томић је убио Мишу Димитријевића и до 1896. био је у затвору. За то време, радикали муњевито одузимају примат либералима, окупљају велики број присталица и 1902. добијају апсолутну већину на Српском Сабору и све до 1910. имају већину међу српским посланицима у Угарском сабору. Потом се приближавају Мађарској независној странци, „четрдесетосмашима“.
– Године 1918., оно што је остало од напредњака претаче се у Југословенску демократску странку заједно са фрагментима политичких странака са подручја тада створене државе – закључио је Савин на крају трибине.
Остави коментар