Предавање историчара др Бориса Стојковског на тему „Сремски Бранковићи – историја и традиција” (26. 4. 2024) можете погледати на нашем Јутјуб каналу.
Деспота Стефана Лазаревића на престолу је наследио његов сестрић Ђурађ Бранковић (1427–1456). Иако је имао три сина, стицајем трагичних околности наследио га је најмлађи син Лазар. Наиме, због Ђурђеве противтурске политике, по налогу султана Мурата II ослепљена су двојица старијих синова, Гргур и Стефан, који су се као таоци налазили у анадолијском граду Токату. Снажни утисак који оставља овај сурови чин појачан је чињеницом да је Мурат II био ожењен Маром, Ђурђевом кћерком и сестром ослепљених принчева који ће 1444. године у размени заробљеника поново стићи у Србију.
1456. године нови српски владар постао је Лазар Бранковић, последњи српски владар, који је титулу деспота добио од Византије, оженивши се Јеленом Палеолог, нећаком византијског цара Јована VII. Деспот Лазар је уједно и последњи српски владар који је пред вишевековну тишину радио на проширивању српске земље. После само две године владавине деспот Лазар умире, а околне земље у овоме виде повољан тренутак за ширење на рачун Србије. Његови наследници ће у измењеним историјским околностима ову титулу примати од угарског краља.
Велики број Бранковића је канонизован, а многи су имали тесне везе са црквом чак и у туђини, те је ова династија сматрана светородном. Много је задужбина династије Бранковић, поменимо само неке: Крушедол, Старо и Ново Хопово, Ђипша, Месић…
Остави коментар