Предавање историчара др Милоша Савина на тему „Радикали у Војводини након 1896. године“ (26. 11. 2024) можете погледати на Јутјуб каналу Културног центра Новог Сада.
Последњи покушај сарадње радикала и либерала извршен је 1897. поводом избора за Српски народно-црквени сабор. Српске странке су путем својих органа 1. јуна 1897. године, на Спасовдан, објавиле заједнички проглас српским бирачима у коме су позвале на јединство. Српски бирачи су поздравили јединство опозиционих покрета, што је довело до велике победе уједињених либерала и радикала.
С обзиром на то да је Јаша Томић и званично преузео уређивање Заставе, Српска либерална странка је донела одлуку о прекиду било какве сарадње, сматрајући да су радикали ово изазвали рушењем основне моралне базе те сарадње. Општа пасивизација је захватила Српску либералну странку, у тренутку док су радикали бујали. Радикална странка се организовала од месних до централног одбора и прерасла у политичку машинерију до тада непознату на овим просторима.
Радикали 1902. године освајају већину на изборима за Српски црквено-школски сабор, што је представљало кључну победу радикала, не само у Сабору, већ и генерално, пошто остварују потпуну доминацију међу српским бирачима, док на изборима за Угарски сабор 1906. добијају 3 посланика. Управо овај сазив Сабора иде у прилог уверњу да је постојао договор радикала с угарским структурама. Када су преузели институције српске аутономије, радикали су су затекли све измиране трошкове, да би 1910. након одласка са власти драстично умањили имовину Српске цркве, оставивши велики дуг.
Остави коментар