Предавање мср Огњена Карановића на тему „СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ ОД 1945. ГОДИНЕ ДО МАСПОКА – ФЕДЕРИРАЊЕ ФЕДЕРАЦИЈЕˮ 24. јануара на Jутјуб каналу КЦНС

Предавање историчара мср Огњена Карановића на тему „СРПСКО-ХРВАТСКИ ОДНОСИ У ТИТОВОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ ОД 1945. ГОДИНЕ ДО МАСПОКА – ФЕДЕРИРАЊЕ ФЕДЕРАЦИЈЕˮ 24. јануара у 21.00 час на нашем Јутјуб каналу.

Стари демократа и припадник антинационалистичке емиграције Десимир Тошић у фељтону „Заблуде и грешке српске националне политике“, позивајући се на британског публицисту Мајкла Игнатијефа, пажњу обраћа на Титову политику према Србима у послератном периоду која је била срачуната и амбивалентна: „Тито је Србију потискивао на разне начине а добар део егзекутивне власти, пре седамдесетих година, дао је својим партизанима-комунистима, Србима у Хрватској и у Босни… У Титовој Југославији нису Срби одлучивали ни у Југославији, ни у Србији, ни у Хрватској, али је српски елеменат из партизанско-комунистичких редова прихватио да буде ‘егзекуторска’ власт у име режима. Прекодрински Срби у многим ситуацијама били су ударна песница режима. Њихова лојалност према Титу потиче из времена Другог светског рата. Овај део српске популације био је изложен усташком геноциду те је ради голог биолошког опстанка масовно одлазио у партизанске редове.“ Шта у том раздобљу предузимају српски комунисти и српска политичка интелигенција? Занети ренесансом југословенства и комунистичког братства, српски комунисти аминују одлуку савезног повереништва за унутрашње послове од 6. априла 1945. године којом је био забрањен повратак на Космет онима који су током рата 1941–1944. године били протерени од стране албанских фашистичких снага. Док се 200.000 Срба исељава са Косова и Метохије, после 1965. године, српски комунисти „изгубили су глас“. Трагедија српског народа у НДХ је „заборављена“. Оно што посебно збуњује у овом трагичном путу Срба кроз ХХ век јесте чињеница да се упорно одбија извлачење поука из трагичних практичних последица југословенства. Несхватљиво је да југословенска утопија у периоду између два светска рата, а затим усташки ратни геноцид и поратно титоистичко југословенско искуство нису активирали разлоге на страни Срба против преузимања новог политичког идентитета.