Tрибина „Иво Андрић у дипломатији“ одржана је у понедељак 18. септембра у Клубу „Трибина младих“ Културног центра Новог Сада. Аутор и предавач био је мср Огњен Карановић, историчар.
На почетку трибине, Карановић је описао Иву Андрића (1892 – 1975) као књижевника у дипломатији и дипломату у књижевности, рекавши да бисмо, можда, у наведеној мисли могли да потражимо једноставан одговор на питање о истинском карактерном и професионалном профилу великана српске, југословенске и светске књижевности.
За разлику од књижевног опуса „српског Достојевског и Толстоја“, јединог нобеловца са простора бивше Југославије, који је добро познат и опсервиран у области наше и светске књижевне критике, недовољно пажње посвећено је чињеници да је он између два светска рата био у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.
– „Књижевна и књижевничка служба“ Иве Андрића више смислено је утицала и утиче на свеколико схватање „балканске збиље“ у њеним не баш честим ретроспективним промишљањима о односима човека према сопственом entitas и habitus – рекао је Карановић.
Карановић је подсетио да је једном приликом високо преосвећени митрополит Црногорско-приморске митрополије, господин Амфилохије, рекао да Горски вијенац и Његошево дело представљају „пето јеванђеље“ према коме човечанство треба да гради своју будућност.
– Можда бисмо Андрићево дело могли да окарактеришемо епитетским насловом „шестог јеванђеља“, без којег је немогуће исправно просуђивање о духовно-карактерном профилу човечанства и човечности на Балкану. У телеолошком смислу, Андрићево дело је неопходан и незаобилазан извор за научно и публицистичко детерминисање духовних карактеристика јужнословенских народа, па и за разумевање преплитања њихових судбинских „нити“ које „испредају“ неумољиве Мојре Клота и Лахеса – објаснио је Карановић.
Међутим, Андрићев професионални опус и његова служба отаџбини и народу у пословима дипломатске професије, умногоме су остали у сенци уметничке лепоте литерарног израза и грандиозног дела којег проналазимо у стиховима и реченицама његове поезије и прозе. Заправо, снага телеолошке потребе познавања пишчевог књижевног дела у потпуности је истоветна и једнака значају учинка Андрићевог дипломатског позива.
Карановић је подсетио да је приликом уручења Нобелове награде 1961. године у Стокхолму, наш писац рекао: „…јер приповедач и његово дело не служе ничем, ако на један или други начин не служе човеку и човечности…“.
– А шта је друго дипломатија, уколико у првом реду није софистицаран начин приповедања које се одвија између два или више приповедача?! „Дипломатско приповедање“, које служи заштити и афирмисању колективних интереса социјалних група, народа, нација и држава, заступљених од стране „приповедача“, био је основни професионални позив Иве Андрића и истом је приступао са једнаком, можда и израженијом озбиљношћу и одговорношћу, као и према књижевном позиву по коме писца памти човечанство – додао је аутор трибине.
Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године била је на врхунцу када је 1. априла те године постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину. Андрић стиже у тај град 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару рајха Адолфу Хитлеру.
Међутим, у јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да они буду спасени из заробљеништва. Због неслагања са политиком владе, у рано пролеће 1941. године, Андрић је властима у Београду поднео оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу је као званични представник Југославије присуствовао потписивању Тројног пакта.
Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем амбасаде напушта Берлин и наредна два месеца проводи на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. године је пензионисан на сопствени захтев, али је одбио да прима пензију.
Рат је провео у Београду, у изолацији. Одбио је да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору. Из моралних разлога, одбио је позив културних радника да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке“ за време док „народ пати и страда“.
Повукао се у тишину своје изнајмљене собе у Призренској улици у Београду. Најпре је написао роман „Травничка хроника“, а крајем 1944. године окончао је и роман „На Дрини ћуприја“. Оба романа објавио је у Београду, неколико месеци пошто је завршен Други светски рат.
После свих ових наведених чињеница, Карановић је закључио да је у служби Отаџбини и човечанству, као „дипломатски приповедач“, Андрић оставио неизмеран траг, који је још увек недовољно истражен и познат академској и широј јавности у нашој земљи.
Дипломатском службом, у периоду између два светска рата, Иво Андрић се сврстао у ред српских интелектуалаца, у првом реду књижевника, попут Јована Дучића, Бранислава Нушића, Милана Ракића, Милоша Црњанског, Светислава Басаре, Душана Ковачевића, Виде Огњеновић и других, који су свој приповедачки дар ставили на ползу националне безбедности свог народа и државе – порука је којом је Карановић завршио вечерашњу трибину.
Остави коментар