Представа Словенског народног гледалишча, Марибор из Словеније“Франк V” – свечано отвара 50. ИНФАНТ фестивал

О чему се дакле ту ради, у пар реченица? Приватна банка са много година традиције, налази се на рубу банкрота. Брод је дуго пловио, сада тоне, ситуација је драматична, кују се планови, пацови желе да побегну. Циљ је да се сачува голи живот и покрадени новац. У игри су остали само најспособнији и најбескруполознији. Нешто као „Сурвивор“ где не може да се предвиди хоће ли бити „блиндсиде“ ситуације након које се са врха пирамиде пада у понор. Нешто као упознавање света у ком се живи на вересију и ликова који као да уживају у томе што осећају страх за сопствени живот…

Верзија текста коју сам почео да читам била је куцана у ћириличном преводу Драгослава Андрића, настала је шездесетих година прошлог века и одмах испод имена писца и наслова драме стајала је преводилачка напомена: „Комад још увек није извођен у Југославији“. Са разлогом. У позоришном СФРЈ окружењу, чак и у његовим најлибералнијим круговима, било би у најмању руку уметнички неодговорно поставити драму у интегралном облику и злоупотребити је зарад пуког исмевања капитализма. То су очито препознали и редитељи који су у једнопартијском систему закључили да би таква инсценација испала само банална идеолошка ругалица, односно, да би се на тај начин отупила саркастична оштрица коју драма поседује. С друге стране, комад је могао да се третира и са критичким ставом, тј. да се пренесе у СФРЈ контекст где би се, рецимо, лако повукла паралела између Диренматових ликова и знаменитих друштвено-политичких фигура из редова „црвене буржоазије“. Такав приступ би можда и могао да има смисла, али је извесно да би он, у том периоду, некога могао да кошта не само каријере већ и живота.

Тако се један драмски бисер нашао на дну неке позоришне фиоке, затрпан архивском прашином…

Тридесетак година касније, када је капитализам (злоупотребљен, извитоперен, гневан) без куцања грунуо кроз транзициона врата еx-комунистичких држава, процес навикавања на нове услове живота и на акумулацију капитала био је крајње изненађујући, можда чак и бруталан. Не знам да ли је у Словенији било тако (или у којој мери), али у Србији знам да јесте. Добар пример је средина деведесетих година, када су се преко ноћи појављивале (и исто тако нестајале) фантомске приватне банке, које су захваљујући разним махинацијама и под разно-разним изговорима (а све уз подршку врха власти и финансијских експерата), пљачкале народ до голе коже (буквално), док су се одабрани појединци немилице богатили.

Fun fact: добар део њих није ни палцем знао да се потпише.

Зашто се то тако догодило? А зашто да не, кад су већ имали „привилегију“ да живе у занимљива времена? Била је то својеврсна „позоришна представа“ која се у реалним околностима и иначе изводи у чудним, политички нестабилним државама. Доживела је своју премијеру у ондашњој Србији, и на жалост, представа се још увек изводи, са незнатним штриховима. Глумци су се променили, помало и костими и сценографија, али су суштина приче и режисери остали исти. Као и последице. Последице увек остају. На неки начин, драма „Франк Пети“ управо се последицама и бави. Беспоштедним гажењем свакога ко се нађе на путу. Бацањем прашине у очи. Моралним вертикалама које су равне нули. Грандиозним бусањем у груди без покрића. Подједнаком спрегом и са криминалом и са онима који управљају државом… А да би све било још сочније, Диренмат је драму обогатио продорним, готово дрско написаним стиховима који је чине духовитом на нивоу апсурда. И добро је што је тако. У супротном би све било само дубоко трагично. Можда се на први поглед чини другачије, али Диренматове текстове није једноставно пренети са папира на сцену. То важи и за овај комад који у бестијалном свету где се велича све оно што је деградирајуће пар еxцелленце, добија вредност противотрова.

Ситуације у њему јесу замишљене као секвенце из реалности худог банкарског живота, али оне постепено прерастају у илузију хипер-реализма, отварају чак и пут ка гротески… Жанровски посматрано, „Франк Пети“ свакако спада у домен музичког театра, али он у својој сржи није ни комад с певањем, ни мјузикл, ни оперета, ни опера, он је жанровски хибрид – специфично изглобљен у оквирима дефиниције музичког позоришта, до те мере да може да се третира као подврста унутар жанра…

Он је шаљив у својој озбиљности, али све време збија озбиљне шале. И у том „шалозбиљном“ капиталистичком паклу (коме се, како сам писац каже, земља чини као рај), ликови се једни другима обраћају на граници друштвене прихватљивости. Осмехују се зато што морају, осмехом који служи да се пред слабијима искезе зуби. Током првих проба групно смо сурфовали на таласу политички некоректног хумора. Гледали смо филмове и видео-радове који би могли да нас приближе микрокосмосу Диренматових јунака. Размењивали смо приче из личних искустава или неке апокалиптичне анегдоте које знамо из мање или више блиских друштвено-политичких миљеа, а цинизам је била прва реч од које се одустало. Лако је бити циник и одати се исмевању негативаца. Плус, у драми ионако нема хероја. Ту су само они који мисле да је истина оно што се по договору (или наређењу) сматра истином, правда је оно што је за њих праведно, верују у себичне утопије, изједени су изнутра и затровани неделима, идеалисти су без искрених идеала, кају се онда када је увелико касно, некако би било логично да заслужују презир… Али, шта ако се иза те појавности, иза тих људи који желе још (и још и још и још, иако имају превише), шта ако се иза те окрутне маске налазе трауматизована бића, исповређивана, неостварена и бескрајно усамљена? Да ли ћемо онда боље разумети зашто се понашају прорачунато и препредено? Можда је сам Диренмат дао најбољи одговор на то питање: „Моја прича о приватној банци је наравно фикција. Ми, као и сви ликови у драми желимо да
влада доброта, желимо срећну децу и мирне домове, желимо да будемо уљудни. Треба само да не размишљамо о тој доброти онако како то они раде“. Након разговора о ликовима који живе натопљени токсичним количинама анксиозности и параноје, постало је јасно да је са њима тешко саосећати али да није немогуће. Ипак су они хуље са стилом. А у крајњем случају, познато је да су антихероји неретко занимљивији од хероја – у њима се колоритније очитавају и трагедија и комедија људске природе, они продубљују конфликте, стварају драму… И како онда изгледају та бића ако је потребно да им се душа стави под микроскоп, да би се проверило да ли је уопште имају? Како се тај феномен оживљава у контексту присутности глумачког тела на сцени? У свету који је окренут наглавачке (ако је икада и био постављен како треба) они се подсвесно можда и одупиру злоделима, али њихова тела ипак настављају даље, по аутоматизму; њихови покрети улазе у сукоб са реченицама које изговарају. Тако је и са стиховима. У супротности су са мелодијом, они нису коментар радње већ покретач или апстрактно поцртавање чињенице да ситуација увек може да буде гора. Може ли беспризорније? Може. Може ли демагошкије? Може. Може ли хумор да буде црњи? Може. И таман када се помисли да се стигло до дна – испостави се да испод њега постоји подрум… Јасно је да се Диренмат није заносио тиме да публика не зна шта су похлепа или морална деградација. Нема потребе да се ти термини дајџестирају како би постали подношљиви ритму савремене цивилизације. Прича се испоручује софистицирано али у првобитном облику, разумније је да пошасти буду поражене унутрашњим ритмом позоришта, сведеног на свој основни представљачки механизам, на празан простор и глумце у њему.