Трибина „Велики двобој – руска и српска књижевност наспрам Наполеона“ историчара Милована Балабана, одржана је у уторак 19. септембра на „Трибини младих“ у Културном центру Новог Сада. Гошће трибине биле су Јелена Марићевић, дoктор филолошких наука-србиста и асистент на Филолошком факултету у Новом Саду и Фата Егановић, дипломирани филолог.
На почетку предавања, Балабан је указао на сложеност личности француског војсковође Наполеона Првог Бонапарте (1769 – 1821) о којем је написано више десетина хиљада књига.
– Коњаник силни, како би рекао Пушкин, изникао је из идеја револуционарне Француске, која је уставши против сталешких друштвених модела срушила стари државнипоредак, прокламовала слободу, једнакост и братство, али се на свом врхунцу претворилау своју супротност, у диктатуру и владавину терора – навео је Балабан, а потом подсетио на историјски оквир уочи ступања Наполеона на историјску сцену.
Инспирисани француском и европском грађанском мишљу и англосаксонским моделом поимања државе, друштва и појединца, француски револуционари су пропагирали слободе које су ослобађале феудалних стега, пре свих буржоазију, али су на свом врхунцу дошли до реализације тоталитарне идеолошке државе, угрозивши темеље сопственог модела уређења друштва за који су се залагали.
У тренутку када су револуционарне тековине доведене у питање, пре свега урушене институције и изневерена слобода, појавио се Наполеон (1799). Преузео је власт у Француској, завео ред, успоставио јаку државу и каналисао огромну енергију коју је произвела револуционарна Француска. Рушећи и слабећи старе европске монархије,Наполеон је доносио нови модел уређења државе и друштва, што је био сигнал забуђење великог дела европске буржоазије.
– Отуда се Наполеон доживљавао, (а и данас се доживљава) не само као освајач, већ и као онај који руши ретроградне друштвене системе и ослобађа од окова сталешког система огромне креативне енергије грађанства, што је био услов за просперитет Европе и њених држава – објаснио је аутор трибине.
Када је у питању Русија, много је теже применити овакав двојни доживљај на Наполеона. Из разумљивих разлога, јер француски цар је покушао да дисциплинује и покори Русију, али различит менталитетски образац руског народа као и другачији духовно-историјски темељи источно-православне цивилизацијске хемисфере, којој припадају Руси, произвели су огроман анимозитет према Наполеону. Руси су модерног Цезара једноставно прогласили за антихриста.
– Ово се десило делимично и због тога што се Наполеонов карактер власти променио и у самој Европи, прерастајући у тоталитаризам оличен у бруталном покоравању држава и све мање скривеној амбицији ка неограниченој власти – рекао је Балабан додавши да је после Наполеонове инвазије на Русију 1812. године, са војском какву свет до тада није видео, после огромног страдања народа и натчовечанског напрезања читаве нације, изгледало да идеје модерне Европе и Русије никада нису биле удаљеније.
Међутим, током читавог века, идеје које је Наполеон ширио, имаће јак уплив на руску елиту производећи њено већ постојеће, али сада све израженије удаљавање од народа и приближавање западно-европским идеолошким матрицама. Са друге стране, Русија ће такође током 19. века покушавати да напрегне све духовне и интелектуалне потенцијале нације да се дефинише и одреди, како према западу тако и према сопственој историјској мисији.
Говорећи о односу руских књижевника према Наполеону, Балабан је посебно издвојио Александра Сергејевича Пушкина,Фјодора Михајловича Достојевског и Лава Николајевича Толстоја. Док се Пушкин у својој поезији одлучио за лирско размишљање о судбини човека у епохи Наполеона,називајући га „царем грозним“, Толстој се „бори“ са Наполеоном у роману Рат и мир, нарочито у завршном делу књиге где излаже своју филозофију историје. Међутим, код Толстоја утицај на догађаје не може да произведе владалац, што може да делује чудно, него народ.
– Сви Толстојеви јунаци понашају се у том складу. Зато Толстој каже да је Наполеон константно издавао наредбе за инвазију на Енглеску, али она никада није извршена. Француски војсковођа говорио је и да Русија може да буде француски савезник и упркос томе напао је Русију. Тиме писац хоће да каже да је Наполеона гурала нека сила која је господарила његовим поступцима – објаснио је Балабан, додајући да у Толстојевом делу ни Михаил Иларионович Кутузов (1745 – 1813) не наликује сасвим чувеном руском генералу кога памти историја.
Достојевски је најконкретнији у свом немилосрдном анализирању „западног човека.“ У роману „Злочин и казна“, Раскољников који је делио људе на „обичне“ и „необичне“, каже да је Наполеон био један од „необичних“. Раскољников, убица старице, себе упоређује са Наполеоном, под којим је страдало на милионе људи, а ипак су му најзад неки дизали споменике.
Осврнувши се на однос српске књижевности према Наполеону, Балабан је закључио да иако су у Илирским провинцијама, које је створио Наполеон, Срби осетили боља времена од оних под Бечким Ћесарем, може се констатовати да духовна матрица Наполеоновог света није компатибилна са српском духовно-историјском вертикалом.
– Доживљаји Наполеона и његовог доба одстране српског народа, његова опредељивања у тим временима као и доживљај конфронтације француског цара и Русије, уочљиви су у ликовима дела Иве Андрића, Милоша Црњанског и Милорада Павића – рекла је Јелена Марићевић и посебно издвојила најмлађег писца Павића и његов роман „Последња љубав у Цариграду“, који је објављен 1994. године. Главни јунак овог романа Софроније Опујић, рођен је у години Француске револуције (1789) и његов живот прати успон и пад Наполеона кроз ратове.
На крају трибине, закључак је извела Фата Егановић, рекавши да је у покушају да се демистификује Наполеонова личност у књижевности, дотакнута поетика романтизма (у делима Пушкина), реализма (Толстој и Достојевски), модерне (Црњанског и Андрића) и постмодерне (Павић).
Остави коментар