Историчар Милован Балабан одржаће трибину: „Велики двобој – руска и српска књижевност наспрам Наполеона“ у уторак 19. септембра са почетком у 19 часова на „Трибини младих“ у Културном центру Новог Сада. Гост трибине биће Јелена Марићевић, дoктор филолошких наука-србиста, асистент на Филолошком факултету у Новом Саду и Фата Егановић, дипломирани филолог.
Сложеност Наполеона као личности и времена у ком је живео наглашена је и самим тим што је на ову тему написано више десетина хиљада књига. Коњаник силни, како би рекао Пушкин, изникао је из идеја револуционарне Француске, која је уставши против сталешких друштвених модела срушила стари државни поредак, прокламовала слободу, једнакост и братство, али се на свом врхунцу претворила у своју супротност – диктатуру и владавину терора. Инспирисани француском и европском грађанском мишљу, чини се значајно и Англосаксонским моделом поимања државе, друштва и појединца, француски револуционари су пропагирали слободе које су ослобађале феудалних стега, пре свих буржоазију, али су на свом врхунцу дошли до реализације тоталитарне идеолошке државе, угрозивши темеље сопственог модела уређења друштва за који су се залагали.
У тренутку када су револуционарне тековине доведене у питање, пре свега урушене институције и изневерена слобода, појавио се Наполеон. Преузео је власт у Француској, завео ред, успоставио јаку државу и каналисао огромну енергију коју је произвела револуционарна Француска. Рушећи и слабећи старе европске монархије Наполеон је доносио нови модел уређења државе и друштва, што је био сигнал за буђење великог дела европске буржоазије. Отуд се Наполеон доживљавао (а и данас се доживљава) не само као освајач, већ и као онај који руши ретроградне друштвене системе и ослобађа од окова сталешког система огромне креативне енергије грађанства, што је био услов за просперитет Европе и њених држава.
Када је у питању Русија, много је теже применити овакав двојни доживљај на Наполеона. Ово ће бити нарочито наглашено на трибини. Француски цар је покушао да дисциплинује и покори Русију, али различит менталитетски образац руског народа као и другачији духовно-историјски темељи источно-православне цивилизацијске хемисфере, којој припадају Руси, произвели су огроман анимозитет према Наполеоновој кампањи у Русији, а Руси (пре свега руски народ) су модерног Цезара једноставно прогласили за антихриста. Ово се десило делимично и због тога што се Наполеонов карактер власти променио и у самој Европи добијајући (пре свега, услед сукоба и немоћи француског цара наспрам Британије) све више тоталитарни карактер оличен у бруталном покоравању држава и све мање скривеној амбицији ка неограниченој власти.
После Наполеонове инвазије на Русију, са војском какву свет до тада није видео, после паљења земље, огромног страдања народа и натчовечанског напрезања читаве нације, изгледало је да идеје модерне Европе и Русије никада нису биле удаљеније. Међутим, током читавог века, идеје које је Наполеон ширио имаће јак уплив на руску елиту производећи њено већ постојеће, али сада све израженије удаљавање од народа и приближавање западно-европским идеолошким матрицама. Са друге стране, Русија ће исто тако током XIX века покушавати, напрегнувши све духовне и интелектуалне потенцијале нације да се дефинише и одреди, како према западу, тако и према сопственој историјској мисији. Западњаци и Словенофили неће бити једине дефиниције Русије. Иако су били вероватно најбројнији, ипак може да се каже да су они само два најекстремнија пола међу понуђеним решењима које ће произвести руска интелектуална и духовна мисао. На трибини ће се посебно апострофирати они који нису потпуно припадали овим покретима, а који су изградили велику руску књижевност и понудили анлернативу западно-европском моделу човека и друштва, какво би требало да се понуди са истока – из руске идеје која је неодвојиво везана за хришћанско поимање света. Пре свих, на трибини ће бити речи о Александру Пушкину, Фјодору Достојевском и Лаву Толстоју (али и другима), са којима је руска књижевност покушала да одговори на “велику реч”, коју су свету понудили европски народи, католичко-протестантског цивилизацијског круга.
На трибини ће такође бити обрађен и српски књижевни допринос овим руским напорима. Иако су у Илирским провинцијама, које је створио Наполеон, Срби осетили боља времена од оних под Бечким Ћесарем, може се констатовати да духовна матрица Наполеоновог света није компатибилна са српском духовно-историјском вертикалом. Доживљаји Наполеона и његовог доба од стране српског народа, његова опредељивања у тим временима као и доживљај конфронтације француског цара и Русије, на трибини ће се приказати кроз романе Иве Андрића, Милоша Црњанског и Милорада Павића.
Остави коментар