Културни центар Новог Сада и ове године низом културних догађаја обележава спомен на један од најтрагичнијих догађаја у историји града Новог Сада, „Новосадску рацију“. У оквиру програма „Ледена тишина“ суграђани имају прилику да се од 22. до 24. јануара, кроз изложбе, предавања и пројекције филмова боље упознају са овим трагичним догађајем из 1942. године.
У среду 22. јануара у клубу „Трибина младих” Културног центра Новог Сада отворена је документарна изложба „Страдање православних свештеника током Шајкашко-новосадске рације” аутора Александра Ружичића и Петра Ђурђева. У присуству Сунчице Марковић, помоћника директора КЦНС, на изложби су говорили ђакон Мирослав Николић и историчар Ђурђев. Ову поставку Новосађани ће имати прилике да виде до понедељка 27. јануара.
-Данас смо овде да се поново сетимо страдања наших ближњих током такозване Рације на простору јужне Бачке. Прва је на удару била Српска православна црква. У случају нашег народа, црква је носилац националног идентитета, фактор народног окупљања и непрекинути низ вишевековног трајања – рекао је ђакон Николић.
Није случајно да су од свештених лица у рацији страдали: Милош Катић, Чедомир Еремић и Георгије Живанов, жабаљски пароси, Бранко Вакањац и Павле Костић, чурушки свештеници, Анђелко Грбић протојереј из Ђурђева са супругом Олгом, Георгије Парабућски, протонамесник из Титела, Светозар Влашкалић, протопрезвитер мошорински и Јован Виславски, свештеник госпођиначки.
Приликом извођења ове бруталне акције животе су изгубили и Душан Влашкалић, богослов, Војин Љубичић, калуђер и Стеван Масловарин, богослов из Чуруга. Иста ситуација се поновила у Новом Саду где су у тродневном масакру животе изгубили Миливој Поповић, протојереј, члан Црквеног суда Епархије бачке, Владислав Јанкулов, протојереј, архијеријски намесник, Стеван Иванчевић, протојереј, Вељко Зуцајић, јереј, професор богословије у Сремским Карловцима и Александар Ердељан, ђакон при Саборном храму у Новом Саду.
Историчар Петар Ђурђев подсетио је да нису давно била та времена када је о Рацији морало да се ћути. Прво обележавање Рације одржано је још у времену док је Нови Сад био стратешка позадина највеће ратне операције у току Другог светског рата.
– Тадашња градска власт организовала је помен у Саборној цркви пострадалима у Рацији. Одржана је комеморација у јеврејској општини, а у Дому културе (данас Соколском дому) одржано је културно-уметничко подсећање – рекао је Ђурђев додавши да је наредне 1946. године одржан само помен, а 1947. више није било ни речи о тој трагедији.
Тако је остало до 1967. године, када је тадашњи председник општине Тима Врбашки са брода „Вијена“ на половини Дунава у воду спустио венац.
Објашњавајући структуру пострадалих у том страшном и нечовечном злочину, Ђурђев је нагласио да то није била било каква рација, већ здружени злочин са премисама геноцида у којем су коришћени сви ауторитети цивилне, војне и полицијске власти с циљем промене етничке структуре јужне Бачке и са друге стране то је означило учествовање тадашње Мађарске у монструозном плану уништења Јевреја у Европи.
Вечерас у Ликовном салону КЦНС у 18 сати отворена је изложба „Сећање на Јелену Кон“. Тим поводом говорили су: Гордана Стојаковић, Гордана Тодорић и Биљана Егељић. Изложба посвећена великој добротворки Јелени Кон трајаће до понедељка 27. јануара.
Подсећајући на Јелену Кон која је страдала у Рацији, ауторка изложбе Биљана Егељић казала је да је реч о добротворки која је читав живот посветила добробити деце, друштвеној радници и оснивачу најзначајнијег екуменског хуманитарног удружења у Новом Саду „Кора хлеба и дечје обданиште“.
Гордана Стојаковић казала је да постоји значајно хуманитарно наслеђе које су Новосађанке, међу њима и Јелена Кон, водиле и осмишљавале почевши од седамдесетих година 19. века, па до Другог светског рата. У граду су радиле многе добротворне женске организације, а имале су их многе националне и вероисповедне заједнице.
То су била својеврсна предузећа са великим фондовима за помоћ онима којима је најпотребнија. Све те организације надилази организација коју је 1925. основала Јелена Кон. Њена организација бавила се проблемима свих Новосађана без обзира на веру и нацију. Циљна група биле су жене и деца без оца.
Гордана Тодорић подсетила је да је Јелена (Илона) Кон рођена 1. септембра 1882. у аустријском граду Ајзенштату, у јеврејској трговачкој породици Шпицер. Године 1904. удала се за новосадског велетрговца Јосифа Јулија (Жила) Кона и преселила се у Нови Сад. Супруг јој је био познати велетрговац и добротвор (Мако, Мађарска, 1868 – Нови Сад 23.1.1942).
Програм је вечерас настављен у Великој сали Културног центра Новог Сада где су Новосађани од 20 часова могли да погледају филм „Када сване дан“ у режији Горана Паскаљевића. Улоге у филму тумаче : Мустафа Надаревић, Предраг Ејдус, Мето Јовановски и Мира Бањац.
То је прича о професору музике, Миши Бранкову, који под необичним околностима открива своје право порекло. При ископавању на Старом Сајмишту, месту где је некада био Judenlager Semlin – концентрациони логор – радници проналазе кутију с документима коју је далеке 1941. закопао логораш Исак Вајс.
Тако професор Бранков сазнаје да су Вајсови његови прави родитељи, који су га дали на чување својим пријатељима, Бранковима, пре него што су одведени у логор, где су скончали. У кутији је и недовршена музичка партитура под називом Кад сване дан, коју је компоновао Исак Вајс. Трагајући за истином о себи, професор трага и за мало познатом истином о том логору. Истовремено, постаје опседнут довршавањем започете композиције и извођењем маестралне молитве за мртве на месту некадашњега логора.
Остави коментар