Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Институтa за политичке студије
Један од најважнијих државних празника у Француској јесте обележавање Дана примирја у Првом светском рату (11. новембра 1918). Овај историјски датум обухвата државне манифестације комеморативног карактера, које су од периода 1919. године у складу са француским политикама сећања имале различити карактер и циљ. Настао је као симбол победе у Великом рату, од првих обележавања до данас кључне личности и догађаји остали су присутни, док се декор комеморација значајно мењао. За Немачку је одмах након рата чин потписивања примирја у вагону чувеног воза представљао понижење и национални пораз, док је у међуратном периоду за Француску и савезнице сећање на недавну прошлост и победу био главни фокус свих комеморација. Наиме, за Француску је подизање споменика погинулима у Великом рату у ствари наставак подизања обележја онима који су дали животе у Француско-пруском рату (1870). Ветеранима су уручиване медаље, плакете, организовани су банкети и пре Великог рата и постављено је негде око 900 споменика, већином на основу приватне иницијативе, који су представљали отпор француском поразу и понижењу које је Пруска нанела у овом рату од 1870. године. Стога је подизање првих обележја и обележавање 11. новембра у Француској у међуратном периоду потребно сагледати управо у контексту француско-немачког сукоба. Нека врста припреме за обележавање 11. новембра 1919. године била је прослава победе на Марни 1915. године. Споменик Незнаном јунаку (1921) блиско је повезан са идејом одавања поште Вердену и војницима из Првог светског рата који нису идентификовани. Француски министар војни 11. новембра 1923. године упалио је пламен који се никада не гаси, испод Тријумфалне капије, дајући комеморативним праксама снажан симболички али и политички значај. Била је то прва годишњица од како је 11. новембар постао државни празник у Француској.
Током Другог светског рата 11. новембар је постао симбол отпора. Око Тријумфалне капије 1940. године, како би изразили своју приврженост идеалу слободе, а упркос репресији, демонстрирали су студенти. Стога је логично 11. новембар 1944. године у Паризу представљао и прославу слободе Француске након другог крвавог рата у светској историји. Од 1945. године у оквирима комеморативних политика Француске сећање на два светска сукоба обележавано је 11. новембра. Политике сећања су све до периода након Другог светског рата догађаје Великог рата посматрале у контексту победника и побеђених али су евроинтегративни процеси у значајној мери мењали политике сећања.
Велика промена у контексту обележавања догађаја из Првог светског рата, а посебно 11. новембра, догодила се 1975. године. Тада је церемонија проширена на све војнике који су пали за Француску, укључујући и оне који су пали за ратове за деколонизацију и у другим сукобима широм света. Тада је Валериј Жискар Д’Естен најавио обележавање Дана Европе (8. мај) и обједињавање сећања на све догађаје ратова, 11. новембра. Ипак, још извесно време, до осамдесетих година двадесетог века, опстајало је обележавање оба празника, а посебно је у време Франсоа Митерана, и поред јачања француско-немачких односа, неговано сећање на оба рата и оба датума. Нове велике промене у контексту обележавања 11. новембра настају смрћу последњих ветерана рата и чињеницом формирања и константног проширивања Европске уније. Важно је нагласити да се 11. новембра не одаје пошта само ветеранима Првог и Другог светског рата, већ, од 2011. године, и француским војницима који су погинули у Авганистану, односно свим француским војницима који су „умрли за Француску“. Законом је (20. фебруара 2012) 11. новембар у ствари постао дан комеморације Великог рата и уједно свих жртава за Француску. Ту иницијативу, коју је покренуо Никола Саркози, који је укључио војнике погинуле у спољним операцијама, с чиме је нагласио посвећеност Француске међународним мисијама, наставили су касније Франсоа Оланд као и Емануел Макрон.
Поред централне манифестације која је свих ових година усмерена на простор од Јелисејских поља до Тријумфалне капије, организује се читав низ церемонија у свакој општини у Француској у које су активно укључени не само политичари, већ и различита удружења и грађани, а међу њима и она која негују традиције и сећања на савезништва различитих држава и нација у Великом рату. Стогодишњица Великог рата унела је и нови оквир кроз серију културних манифестација у Француској, као и оних које је Француска организовала у Европи и свету или је учествовала у обележавању догађаја од 1914. до 1918. године на позив других држава, што је утицало и на нове перцепције 11. новембра. Не само да су реконструисани бројни споменици и места сећања, чувени вагон у коме је потписано примирје и отворена нова поставка Музеја рата у Моу, већ су организоване и бројне изложбе, конференције, предавања и штампане публикације, а у организацији активности је учествовао и специјално оформљени одбор кога су сачињавали најеминентнији историчари Француске. Истовремено, обележавање 11. новембра кроз иницијативе Емануела Макрона и Француске попримило је интернационални карактер. Иако су задржани симболи цвета le Bleuet de France и централне манифестације на Јелисејским пољима са полагањем венца испред статуе Жоржа Клемансоа, симбола победе у Великом рату и присуства Републиканске гарде на Јелисејским пољима, као и централном догађају код Тријумфалне капије, кључна је трансформација у политичком контексту. Заинтересован за реформу Европске уније и подизање угледа Француске у међународним односима, Емануел Макрон као амбициозни лидер Француске позвао је европске и светске лидере да присуствују обележавању 11. новембра 2018. године. Он је организовањем Париског мировног форума, који је у суштини представљао главни фокус његове идеје, у значајној мери утицао и на садржај комеморативних активности где је фокус био на жртвама а не на победницима и побеђенима. Уједно, 11. новембар је и дан потврђивања француско-немачког помирења у служби Европе и мира. Емануел Макрон и Ангела Меркел су приликом обележавања стогодишњице рата, која је централну манифестацију имала 11. новембра, присуствовали смотри војника француско-немачке бригаде, положили венац и обишли реконтрукцију чувеног вагона где је потписано примирје. Ангела Меркел није била једини светски лидер који је дошао у Париз тада. Посебно значајан био је и долазак Доналда Трампа, као и присуство још 82 председника или премијера (72 председника или премијера и 15 представника међународних организација). Тада су шефови држава и влада посетили и Пикасову изложбу и вечерали у музеју Орсеј али је суштина њиховог доласка била усмерена на кључне теме међународне политике у оквиру Париског мировног форума. Европска унија је била у фокусу овог форума који је показао и одређене релације у дипломатским односима између Француске и других држава, а посебно лидера као што су Трамп и Макрон. Упоредо, француско министарство одбране организовало је церемонију одавања почасти маршалима који су предводили војску до победе. Емил Фајол, Луј Франше Д’Епере, Фердинанд Фош, Жозеф Жофр, Ибер Лиотеј и Мишел Жозеф Монури били су славни генерали у рату који су добили почасну титулу маршала између 1916. и 1923. године, а сећање на њих и поред мењања комеморативних пракси и политика инкорпорирано је и очувано пре свега у војним круговима.
Ове године током церемоније обележавања 11. новембра централни део био је посвећен сећању на француско-британско савезништво у прошлости. У току 2024. године кроз обележавање два важна историјска догађаја, 80. годишњицу искрцавања у Нормандији и ослобађања Француске 1944. године, као и 120. годишњицу „Срдачне Антанте“, такође су редефинисани франуско-британски односи. Посматрано кроз процесе дугог трајања, „Срдачна Антанта“ представља полазну тачку и темељ сарадње између две државе. Након вековних непријатељстава и сукоба интереса у колонијама, под претњом оружјем империјалних амбиција Немачке, две државе су кренуле путем споразума и сарадње. Евоцирање на ову нову еру у историји билатералних односа, којом је окончано вишевековно ривалство између Француске и Уједињеног краљевства и укључивање британског премијера Кира Стармера у комеморативне активности 11. новембра 2024.године у Паризу, настоји се поновно покретање блиске сарадње у контексту спољне политике, глобаних питања и Украјине, одбране и безбедности, енергије и декарбонизације, борбе против организованог криминала, нерегуларних миграција као и оснаживања економских и друштвених веза. Стога је 11. новембра 2024. године полагање венаца на споменике Жоржа Клемансоа и Винстона Черчила на Јелисејским пољима, као и полагање венаца британског премијера и француског председника код Тријумфалне капије, показало да је еволуција политика сећања у контексту 11. новембра снажно укључила актуелне дипломатске изазове у њене оквире.
Остави коментар