150 година Париске комуне

Аутор: др Александра Колаковић

Пораз Француске и цара Наполеона III у рату са Пруском јесте један од највећих националних пораза Француске са далекосежним последицама како за њену историју, исто и за догађаје у европској и светској историји. У вртлогу догађаја којим је срушена поражена монархија (Друго царство) дошло је до формирања Париске комуне, односно нове власти која је управљала Паризом од 18. марта (формално 26. март) до 28. маја 1871. године. Упамћена у литератури као прва радничка револуција, Париска комуна је угушена током интервенције француске војске током тзв. Крваве недеље од 21. до 28. маја 1871. године. До 21. маја трупе регуларне француске војске су заузимале утврђења, а потом је почела да улази у Париз, где су биле постављене барикаде које су посебно у уским сиромашним радничким квартовима пружале грчевит отпор. Барикаде на великим булеварима су брзо пробијене и почела су хапшења Комунара, као и брза суђења и изрицања пресуда (протеривање, затварање, принудни рад или стрељање). Процене су да је убијено између 20 и 30 хиљада Комунара. Жесток отпор пружали су становници Белвила, источног предграђа о чему данас сведочи и меморијална плоча Mur des Fédérés. Привремена влада се након ових догађаја вратила у Париз, а потом је основана и Трећа Француска Република, чији је први председник постао Адолф Тјер. Ове године се обележава 150 година Париске комуне, што је и прилика да се подсетимо догађаја и утицаја, као и да се анализира шта је остало присутно у сећању на овај важан догађај француске историје.

Од тренутка битке код Седана и када су Пруси били пред Паризом септембра 1870. године, а војска Другог царства опкољена, дошло је до преломног догађаја у француској историји – проглашења републике, владе националне одбране и формирања Националне гарде, коју су већином чинили радници. Већ у току јесени радници су изводили нападе на чланове владе (буржоаски слој друштва) и Градску већницу. У таквим околностима крајем јануара 1871. године дошло је до капитулације Париза, а потом и до потписивања примирја између Француске и Пруске, и проглашења уједињења Немачке у дворцу Версај. Поред националног пораза, у Француској су се водиле жестоке борбе за власт. Народ Париза 18. марта излази на улице уз узвике „Живела Комуна”. Адолф Тјер, председник привремене владе, покушао је да интервенише, али војска није успела да отме артиљерију Националној гарди. У изворима и литератури се посебно истиче као победа народа чињеница да су на брду Монмартр остали топови купљени новцем Парижана, као и неизвршена наредба генерала Лекомта (који је касније стрељан) да се пуца на голоруки народ. Након овога Парижани преузимају органе управе и долази до оснивања комуне (избори су одржани 26, а Комуна је формално проглашена 28. марта) – установе где су радници покушали да реализују идеју слободе и једнакости контролишући управу тј. Власт у граду у наредна 72 дана. Влада коју прати регуларна војска и значајан део буржоазије се сели у Версај.

Један од узрока настанка Париске комуне, поред последица рата, опсаде Париза који је донео велику глад, као и тежак положаја радништва још из претходног периода, јесте наслеђе револуционарних идеја. Још од Револуције 1848. године, посебно у Паризу, учестале су антимонархистичке идеје и борбе за радничка права. Револуционарни покрети могли су се предосетити посебно од како су били дозвољени јавни скупови у Француској, којих је у периоду од 1868. го 1870. године било преко хиљаду. Утицај је имало и оснивање Прве интернационале Карла Маркса 1864. године у Лондону. Међутим, када је дошло до опсаде Париза, иако су јавни скупови били забрањени наставили су да живе кроз оснивање тзв. Црвених клубова. Људи Париске комуне 1871. године су желели револуцију. Мислили су да је оружје у рукама пут промена и легитиман начин да се власт нађе у рукама народа. Настојали су да (о)живе револуционарну утопију. Комуну, која је била законодавно, радно и извршно тело, чинили су градски одборници изабрани на основу општег права гласа (жене нису имале право гласа). Извршно тело Комуне – Савет имало је 92 члана, који су се бирали по арондисманима Париза, а за њих је гласало око 233.000 становника (од укупно 2 милиона, док је 485.000 било са правом гласа). Централни комитет Националне гарде био је такође извршно тело. Међу члановима Комуне било је подела. Делили су се на Бланкисте (присталице Луја Огиста Бланкија, револуционарни социјалисти) и на присталице Прудонове социјалистичке школе (Пјер Жозеф Прудона, један од првих анархиста иако је та реч касније настала). Забележене су жестоке дебате током читавог периода Комуне, а колико је ситуација била сложена говоре и подаци о самоубиствима и „црвеним клубовима“ у којима се критиковала изабрана влада.

Најчешће се може прочитати да се приликом Париске комуне догодио народ, мада треба имати у виду да је Маркс говорио да је Комуна била владавина радничке класе, а Енгелс о диктатури пролетеријата. У памфлету Француски грађански рат Маркс је приказао анархистичку слику Комуне, али се уочавају и јакобински елементи који пропагирају вођство владе и диктатуру. У овој какофонији Комунара појавили су се и чланови синдиката који су били против Версајаца, али и успостављања социјализма јер су веровали да још није право време. Ипак, Комуна је спровела низ социјалних мера које су имале за циљ да се унапреди положај најрањивијих друштвених група деце и радника. Поред укидања рада деце у пекарама и ноћу, отписа дугова за станарине, повећања плата, најважнија одлука донета је Декретом 16. априла. Радионице које су радници напустили на основу Декрета предате су комитетима радничких синдиката. Ова мера је посебно уплашила део буржоазије, што је послужило и многим историчарима као објашњење  снаге репресије. Од овог доба у париским радионицама први пут у историју улазе раднички савети – самоуправљање. У време Комуне укинуто је регрутовање и стајаћа војска, донет декрет о одвајању цркве од државе, сва црквена имања постала су национална, а из школа су уклоњени верски симболи. Цркве су чак претваране у школе или градске установе, француске тробојке су замењене црвеним заставама, а неки од споменика који су симболизовали буржоаски и монархистички дух претходних времена  су уништени.

Постоје бројна сведочанства, потом историјске књиге, књижевна дела, представе, филмови и споменици, који сведоче о најзначајнијим догађајима и актерима Париске комуне. Оцене догађаја, појава и процеса из прошлости су посебно у савременом свету најјасније кроз призму сећања. У овом контексту, Mur des Fédérés – Зид Федере (Федералаца), северни зид чувеног париског гробља Пер Лашез (Cimetière du Père-Lachaise) је једно од кључних места сећања. На том месту је стрељано 147 учесника Париске комуне 28. маја 1871. године, последњег дана тзв. Крваве недеље (Semaine Sanglante), када је и угушена Париска комуна. Погинули, којима је подигнут и споменик, били су у ствари преостали браниоци Белвила, радничког дела Париза. Једна од личности која је симбол Париске комуне иако је као председник Версајске владе у крви угушио је Луј Адолф Тјер. Он је био и први председник Треће Републике од августа 1871. до маја 1873. године, дакле, у том најнестабилнијем добу њеног развоја. Важну улогу у Комуни имале су и жене. Нису само биле у школама и болницама ангажоване већ су улазиле и у Националну гарду и стајале на барикадама. Луиза Мишел тзв. Црвена девица, била је један од симбола Париске комуне. Била је чувена по борбеном духу, а након што је Комуна угушена протерана из Француске. Од актера догађаја, помало заборављена је Леонин Шемпреси, ауторка чланка Војници идеја у часопису La Sociale, где је објаснила неке од идеја Париске комуне.

Значај Париске комуне у француској и светској историји јесте што је она један од оних догађаја у историји чији ехо опстаје дуго. За Француску означава прелаз ка републиканском уређењу и постепени, али дефинитивни раскид са монархистичким тенденцијама. Ипак, због оружаног преузимања политичке власти дуго је и оправдано имала негативан призвук. У овом догађају сагледавамо ипак и потребу једног новог слоја радништва да се укључи у непосредну власт и кроз процесе дугог трајања сагледавамо утицај на организовање радничких партија. Овај слој друштва ће у реалном времену и простору спровести оне идеје које су већ провејавале, као и оне које су се у духу Француске револуције и Париске комуне формирале у корпус социјалистичких, комунистичких и левих учења, које су у измењеним облицима реализоване широм света. Већ на прелазу векова и почетком 20. века Француска је била суочена са низом штрајкова, потребе решавања проблема и побољшања положаја радника јер се код овог слоја становништва убрзано развијала свест о правима и водила борба за иста, која је некада била и извор страдања. Упоредо, одлазило се и у другу крајност – јачања анархизма. Mur des Fédérés у Паризу био је место окупљања и протеста, место захтевања права и борбе за демократију, чији су се идејни утицаји ширили. Идеје Париске комуне имале су плодно тле код анархиста ван граница Француске, у Шпанском грађанском рату (1936 – 1939) и украјинског анархисте Нестора Махноа. Провејавале су и кроз студентске демонстрације маја 1968. године.

Левица у Француској је и даље јака и веома присутна и утицајна, пре свега у интелектуалном животу. Теме као што су револуција, Париска комуна и самоуправљање су привлачне научницима и медијима. Оживели су их и протести Жутих прслука 2018. и 2019. године. Колико је тема битна Французима данас сведоче и научне конференције које ће се одржати поводом 150. годишњице, креирање андроид апликације о Париској комуни, као и виртуелних изложби у којима је посебна пажња посвећена личностима (види: https://www.commune1871.org/; https://www.paris.fr/pages/les-150-ans-de-la-commune-de-paris-les-figures-incontournables-3-5-16934). Париска комуна је посебно значајна с аспекта ширења и развијања социјалистичких идеја и јачања женског покрета. У светским оквирима Париска комуна је питање идеје директне демократије, стога је и са овог аспекта актуелна, на шта је утицала и пандемија коронавируса јер су се уочили проблеми у функционисању и управљању у време кризе.

Српска јавност је о догађајима у Паризу и Париској комуни прва сазнања стекла преко штампе. Светозар Марковић, члан Прве интернационале је писао о Париској комуни у часопису Радник, а важан извор информација били су и српски интелектуалци школовани у Француској. Већ су српски интелектуалци на прелазу два века, на пример велики Слободан Јовановић у делу Примери политичке социологије увидели значај поменутих промена у Француској и о томе писали. Последице пораза Француске у рату са Пруском, Париска комуна, одузимање Алзаса и Лорене, као тежак национални пораз Француске, утицали су на патриотски занос тадашњих Француза, посебно оних рођених десет и петнаест година пре поменутих догађаја. Ти Французи су већином прихватили идеју познату као реванш Немачкој и најумнији међу њима почели су да обраћају више пажње на међународне односе. Тако је Балкан постао у већем обиму и предмет њиховог интересовања. Србија и Срби су постали предмет научних радова, истраживачких експедиција и дошло је до успостављања контакта и веза са српским интелектуалцима, који су такође настојали да се одупру притисцима пре свега Аустроугарске. У свему овоме било је и идејног трансфера наравно, али оно што желим сада истаћи јесте да је ово први импулс који је омогућио да се од доба Француско-руског савеза (1894) ствара интелектуална сарадња као основа за политичке, економске и културне утицаје Француске у Србији и стварање савезништва у Великом рату.

Када се говори о утицају Париске комуне, догађаја који су јој претходили и који су били њена последица вероватно ће већина људи са ових простора прво помислити на оно што се подразумева под корпусом социјалистичких и касније комунистичких идеја, као и читавог система након 1945. године. Односно, на оно што помислимо када се сетимо да Београд, али и други градови на овим просторима имају улицу Париске комуне. Београд је чак добио ту улицу у новом делу града, замишљеном као град будућности, радничком делу града, али који је добио и друге садржаје – Студентски град, биоскоп, спортску халу који су га одвајали од осећаја спаваонице. У уџбеницима Титове Југославије, па чак и онима који се нису дуго мењали након распада државе деведесетих година, обавезна је била лекција посвећена Париској комуни. Од времена транзиције догађај се само помиње и објашњава у неколико реченица. Ово је у складу са чињеницом да у ери дигитализације, глобализације и брзих Интерент комуникација, нове генерације добијају тзв. twiter знање – информације ограниченог карактера о већини историјских догађаја, како из националне, исто и из опште историје, какавој припада прича о Париској комуни. Стога су догађаји и личности Париске комуне, као и утицај на касније идеолошке оквире, остали замагљени у сећању.