2021 Année Napoléon: Наполеон Бонапарта и савремена Француска

Ауторка: др Александра Колаковић

У Француској је 5. маја, уз поделе у јавности, обележена 200. годишњица смрти Наолеона Бонапарте – 2021 Année Napoléon. Изнова се преиспитују улога Наполеона на формирање модерне државе, као и на утицај изван граница Француске. Слично је било и 50 година раније када се обележавала годишњица рођења, али сада је актуелна расправа око Наполеонове одлуке из 1802. године о увођењу ропства на карпским острвима. Након догађаја у САД прошле године и појаве покрета Black Lives Matter, у Француској је дошло до појаве нове генерације активиста против расизма, који су захваљујући друштвеним мрежама утицали на актуелизацију расправе око Наполеонових тековина у контексту ропства. Као разлози зашто се одрећи Наполеона као битног дела француске прошлости помињу се непријатељство према републиканским тековинама, чињенице да је инспирација ауторитарним владарима и режима, као и мизогинија. Ипак, један део јавности у Наполеону види битан део француског идентитета, о чему седочи податак и да се преко 160 школа и музеја широм државе укључило у Годину Наполеона.

Емануел Макрон, француски председник се улазећи у финалну годину избора суочио и са овим притисцима подељене јавности. Између бојкота и глорификовања Наполеонове личности, очекивано се определио да о њему проговори на комеморативној церемонији у Француском институту, дакле, симболично изабраној институцији, коју је Наполеон основао као место науке и уметности. Макрон се укључио у обележавање Године Наполеона полагањем венаца и говором у коме је критиковао покушаје рушења статуа француских личности из доба имеријализма и колонизације. Наглашавајући да је негирање Наполеонових тековина покушај брисања онога што Француска јесте, Макрон се није определио ни за порицање ни за покајање, мада је Наполеонову одлуку о враћању ропства назвао грешком која је „издаја просветитељског духа“ и Револуције 1789. године.

Да ли се можемо сложити са ставом да је погрешно оцењивати догађаје и личности из прошлости према постулатима 21. века, а посебно у времену када се сумња у демократију? Како прихватити „светле“ и „тамне“ приче из историје, кроз призму обележавања Године Наполеона у Француској? Како су ранији француски председници оценили личност Наполеона? Како историчари данас оцењују Наполеона и његов утицај широм Европе и света? Да ли је Наполеон био освајач, имепријалиста? Или је реч о реформатору? Где је место Наполеона Бонапарте у политикама сећања Француске, а где Европе и света? Шта се и како променило у политикама сећања? Да ли је Наполеон симбол изгубљене моћи Француске? Како се и зашто нашао у средишту културних ратова у Француској? Да ли је најславнији Корзиканац за данашње Французе нешто више од туристичке атракције, фигура и принта на еколошким торбама за куповину или се заиста поклањају његовој војничкој генијалности, прагматичним идејама и способности да завлада већим делом Европе? Како ће се Макронов однос према Наполеону одразити на председничке изборе? Само су нека од кључних питања која покреће Наполеон и након 200 година од смрти.

Пре свега, да се подсетимо ко је био Наполеон. Шта смо о њему научили у школи, а шта из неформалног образовања и преко популарне културе?

Наполеон Бонапарта је рођен 1769. године у Ажаксијуна Корзици. Скромног порекла, школовао се за артиљеријског официра, а први успех је постигао за време Француске револуције. Након пада Јакобинске диктатуре Француска република је напустила јакобински устав, а Конвент је усвојио нови устав 1795. године, којим је ограничено право гласа на оне који плаћају порезе. Формирана је дводомна скупштина и образован Директоријум (влада) од пет чланова (директора), који је владао Француском до 1799. године. У овом периоду Француска је ратовала са европским монархијама, а економске тешкоће (раст цена, пад вредности новца, тежак живот становништва) додатно су отежавале функционисање режима Директоријума. Славу и популарност у одбрани револуције и француске државе под претњама европских монарха стекао је француски генерал Наполеон Бонапарта. Истакао се приликом одбране Тулона од Енглеза (1793), а од 24. године живота је као генерал водио успешне походе против коалиције европских држава усмерене против Француске. Након неколико победа над аустријским трупама у Италији (1796–1797) Наполеон је склапањем мира са Аустријом у Кампо Формију (1797) омогућио Француској велика територијална проширења. Иако је Наполеонова војна експедиција у Египту и Сирији (1798–1799) и поред победа била неуспешна, његова популарност у војсци и народу омогућила му је да освоји власт. Храбар, одлучан и амбициозан – стекао је подршку умерених снага у Француској, које су сматрале како је потребно да личност из војних кругова замени Директоријум.

Наполеон је 1799. године извршио државни удар, односно уведени су нови органи власти – трочлани Конзулат са Бонапартом као првим конзулом, а друга два конзула су били његови помоћници. Наполеон је на основу новог устава из 1799. године именован за првог конзула Републике. Наполеон Бонапарта постао је диктатор са неограниченом влашћу1800. године, а доживотни конзул 1802. године. Убрзо потом је крунисан за цара Наполеона I у катедрали Нотр дам у Паризу 1804. године и тиме је у Француској обновљена монархија у виду царства. Обнову монархије заокружио је женидбом са Маријом Лујзом, кћерком аустријског цара (1810).

Наполеон је остао упамћен по великим освајачким походима против европских сила (Велика Британија, Пруска, Аустрија и Русија) и победама у биткама код Аустерлица (1805), Јене (1806) и Фридланда (1807). Упоредо са поменутим походима шириле су се идеје Револуције. Дакле, победио је руске и хабзбуршке трупе у бици код Аустерлица 1905. године, а 1806. је победио Пруску код Јене и заузео је Берлин. На мору је изгубио битку од енглеске флоте код Трафалгара, коју је предводио адмирал Хорације Нелсон. До 1809. године знатно је проширио границе Француске. Северна Италија и делови Хабзбуршке монархије ушли су у састав Француске, а у Португалији, Шпанији, Напуљској краљевини, Низоземској и Шведској на престо су дошла његова браћа, генерали и рођаци. Под Наполеоновим утицајем биле су и немачке кнежевине Рајнског савеза, а краљевствима Саксоније и Вестфалије управљали су чланови породице Бонапарта. Наполеон је у освојеним областима Истре, Словеније и Далмације (до Боке) 1809. године организовао Илирске провинције.

Од 1812. године кренули су период Наполеонових неуспеха који су водили ка крају и његов поредак. Иако је мобилисао 700.000 војника за напад на Русију, њему се супротставила јака војска коју је предводио генерал Михаил Кутузов. Повод за сукоб су били добри односи Русије и Велике Британије. Кутузов је пустио Наполеона да продре од Варшаве ка Москви, избегавајући директан сукоб, али уништавајући све намирнице и путеве пред Французима. У бици код Бородина близу Москве и поред највећих губитака које је Наполеон имао, ипак није било победника. Руска војска се повукла из Москве, а потом је средином септембра 1812. године Наполеон ушао у Москву, коју је убрзо захватио велики пожар. До предаје руске војске није дошло, а ни до новог сукоба, док се зима приближавала, стога је Наполеон кренуо да се повлачи из спаљене Москве ка западу. Приликом повлачења руске јединице су га нападале и додатно допринеле великим људским губицима у овом Наполеоновом походу. Након великих победа и териоторијалног проширења, у походу на Русију изгубио је око 380.000 војника, чиме је започео и крај Наполеоновог поретка.

Наредне 1813. године створена је велика европска коалиција Аустрије, Пруске, Шведске и Русије, која се сукобила са Наполеоновом војском у бици код Лајпцига октобра 1813. године. Ова највећа битка у историји Наполеонових ратова, упамћена због учешћа великог броја држава и као Битка народа, завршена је поразом Наполеонове армије. Свргнути Наполеон је протеран на острво Елба 1814. године, а у Француској је враћена династија Бурбон, а краљ је постао Луј XVIII, брат погубљеног краља Луја XVI. Одлукама Бечког конгреса (1814–1815) Француска је враћена у границе из 1792. године, а кренуло се и ка укидању одлука које су се тицале грађанства након Француске револуције. Међутим, током трајања Конгреса Наполеон је успео да побегне са Елбе и поново дође на власт у Паризу марта 1815. године (Наполеонова владавина од сто дана). Сакупивши војску, Наполеон се сукобио са коалицијом европских монархија у одлучујућој бици код Ватерлоа у Белгији 18. јуна 1815. године. Након што је претрпео пораз од трупа које је предводио британски војвода Велингтон, Наполеон је прогнан на острво Света Јелена у Атлантском океану. Док су победничке земље формирале Свету алијансу. Узрок Наполеонове смрти 1821. године био је предмет бројних спорова и сумњи да ли је реч о тровању арсеником или је у питању рак желуца. Наполеоново тело пренето је тридесетих година 19. века у Париз, где га је дочекало око милион људи. Сахрањен је у монументалној згради париског Дома инвалида.

Наполеон је настојао да своју владавину веже за тековине Француске револуције, иако му се то у време обележавања 200. годишњице смрти оспорава. За време његове владавине донет је Грађански законик (Наполеонов кодекс) 1804. године, којим су утврђена права грађана, лична слобода, једнакост пред законом, укидање феудализма, питање заштите приватне својине, наслеђа и породице, световни карактер државе и слобода рада. Унутрашња стабилност Француске успостављена је захваљујући војним успесима и успону економије и финансија. Наполеон је централизовао државу, променио порески систем и спровео административне реформе. Држава је подељена на департмане, на челу са префектима, који су били задужени за примену закона. Међутим, Наполеон I је сурово прогонио политичке противнике, хапсио, забрањивао часописе и новине и увео цензуру и строг полицијски надзор. Тиме је делимично одступио од тековина слободе које је прокламовала Француска револуција. У време његове владавине настало је ново племство, засновано на заслугама, а не по рођењу. Наполеону Бонапарти се приписује увођење концепта модерне армије. Увео је регрутовање, корпуси су постали највеће војне јединице и артиљерија је интегрисана у резервне батерије. За време Наполеона промењена је стратегија ратовања (тактике уништења непријатељске армије, ратовање на широком фронту). Такође, сваки војник и официр је имао прилику да напредује у складу са својим способностима и знањем, а не као до тада, према сталежу из кога потиче.

Наполеон је водио ратове којима је покушао да потпуно промени међудржавни поредак у Европи и да наметне нова решења, која су у првом реду одговарала идеји Француске, односно Наполеонове доминације над целом Европом. Наполеонови ратови и Грађански законик утицали су на ширење идеја Француске револуције у осталим деловима Европе. Успон националне идеје, уједињења и изградње националних држава посредне су последице Наполеонових освајања. У Шпанији је укинута и инквизиција, која је постојала још од средњег века, а утицај Католичке цркве је ослабио. Оснивање Илирских провинција (1809), у којима је живело милион и по становника, већином Јужних Словена, утицало је на развој свести и тежњи за грађанским и националним слободама, као и наразвој идеје југословенства.

Година Наполеона у Француској анимирала је не само историчаре, писце, новинаре и уметнике да изнова сместе славног француског владара и војскођу под којим је Француска била средише моћи, у своје књиге, текстове, представе, филмове и остала дела. Док су се у јавности ломила копља да ли и како у 21. веку размишљати као неко на почетку 19. века, историчари су остали доследни заповестима богиње Клио. Ипак, нису изостали ни покушаји да се на нов начин посматра Наполеоново доба. Активисти против расизма унели су у центар актуелне расправе увођење ропства, док је упоредно Макроновом иницијативом Француска почела да се суочава са својом колонијалном прошлошћу. Међу историчарима Наполеонов потез враћања ропства тумачи се његовом политичком прагматичношћу и жељом да овлада трговином шећера у контексту надметања са Енглеском. Ипак, Матилда Ларер, историчарка и стручњак за француску историју 19. века наглашава и расистичку димензију Наполеонове одлуке.

У престижном Ле Монду, Луј Жорж Тин, активиста и Оливије Ле Кор Грендмејсон, политиколог, запитали су се како славити човека „који је био непријатељ Француске Републике, низа европских народа, а такође и човечанства јер је био поробљивач“. Истовремено, предложили су и велику промену односа према овом делу историјског наслеђа. Њихова идеја је да се Наполеонови посмртни остаци, попут Франковог у Шпанији, врате породици, а Палата инвалида претвори у Музеј пет француских република.

Алесис Корбијер, левичар у Фигароу пише да Република не би требало да се службено поклони особи која је закопала прво републиканско искуство наше историје инсталирајући ауторитарни режим. Ово је директно довео у везу са сумњом у демократију и нади која по њему постоји код неких у Француској да ће на власт доћи ауторитаран моћник. Наполеон је дефинтивно током времена постао и симбол изгубљене моћи француске државе. Успомену на његову личност и дела баштини и негује посебно Фондација „Наполеон и француска десница“. Услед поменутог и имајући у виду контроверзну природу Наполеона и догађаја из историје, за француске политичаре и председнике посебно је незгодно да изнесу своје оцене његове владавине. На пример, Жак Ширак је одбио да присуствује 200. годишњици битке код Аустерлица у којој је Наполеон поразио велику руску и аустријску армију. Робеспјер на коњу и Мали каплар, како су називали Наполеона, носио је у себи трансформаторски потенцијал који је покренуо процесе дугог трајања и чији ехо се у француском друштву посебно осећао од друге половине 20. века и данас овим новим тумачењима изнова.

Годину дана пред председничке изборе и обележавање 200. годишњице Наполеонове смрти је постало предмет кампање. У овом контексту посебно су важне теме расизма, поштовања права и вредности Републике, као питање француског идентитета. Емануел Макрон је 5. маја положио венце на Наполеонов гроб, чиме је по мишљењу аналитичара, настојао да задовољи француску десницу. Ипак, он је у говору тога дана истакао и добре и лоше стране Наполеонове владавине, док су чланови његовог кабинета уверавали јавност да није реч о прослави. Иначе, 2017. године Макрон је водио тада америчког председника Доналда Трампа у Наполеонову крипту, што су ранији председници избегавали имајући на уму да се Наполеоновим сенима 1940. године поклонио Хитлер. Став Макрона је навео најозбиљнијег противкандидата за председничку позицију – Марин ле Пен да критикује Макрона како одаје почаст „у журби“. Нагласила је и како је Наполеон „велика историјска личност“, која има велике заслуге за Француску, али и свет. Очигледно је да се Наполеон 200 година од смрти нашао у средишту борбе за гласаче на десници. Истовремено, неколико недеља пре обележавања 5. маја, у француском политичком животу, али и ван граница Француске, велику пажњу је изазвало и писмо француских официра, већином у пензији, који су упозорили на могућност пропадања Француске. Макрон је овде у тежој позицији од других кандидата јер су му потребни и гласови левице, која је против обележавања Наполеонове смрти и вредности које у оквиру француског идентитета он представља. „Будућност ће показати да ли би било боље да ни Русоа ни мене никада није било“, речи су које се приприсују Наполеону, док су оцене његове владавине пример спорења, политичких и културних ратова, који ће се као и код свих утицајних и специфичних историјских личности водити и у будућности.