Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Колико актуелна пошаст коронавируса која је задесила људску цивилизацију има везе с трагедијом 24. марта 1999. године? Усудио бих се да утврдим да итекако има, и да је реч о најмрачнијим продуктима глобализације – процеса који је последњих деценија славодобитно промовисан у водећим интелектуалним и политичким круговима Запада као некакво магично решење за проблеме савременог света. Строуб Талбот, заменик америчког државног секретара, у извесној мери то је потврдио истакавши како је стварни разлог агресије НАТО 1999. године био у одбијању руководства СРЈ да прихвати програм „неолибералних реформи“ ММФ-а и Светске банке, а не у званичном политичко-пропагандном објашњењу о „хуманитарној интервенцији“ у корист наводно угрожене албанске националне мањине на Косову и Метохији. Ту су наравно и разлози строго геополитичке природе које треба тумачити у склопу једне шире осмишљене стратегије Западне војне алијансе у односу, не само на Балкан, него и на остатак европског континента.
Познати руски социолог Зиновјев наглашавао је да је агресија против СРЈ 1999. године у суштини била рат против Европе, потенцијално ослобођене од америчког утицаја, али свакако и Русије и Кине. Био је то рат који је требало да промовише „нови поредак“ у оквиру којег не постоје општеприхваћена правна правила, него искључиво интереси једне транснационалне војне организације која има право да интервенише широм света по свом нахођењу и да о томе никоме не полаже рачуне. Каснија дешавања у Ираку, Авганистану, Либији и Сирији ову чињеницу су недвосмислено потврдила. Отуда у наслову овог огледа стоји „сила изнад права“.
Шта је, међутим, проузроковало агресију? Зашто је Америка поступила тако сурово према нама Србима, тим пре што су нас Американци дуго времена третирали као најбоље пријатеље у Европи? Проф. др Смиља Аврамов промену америчке политике према СФРЈ и Србима објашњавала је тајно закљученим споразумом између председника Регана и папе Војтиле, а којим је још почетком осамдесетих година договорена „нова подела Европе“ (на римски и византијски) и самим тим издвајање католичких земаља Словеније и Хрватске из састава СФРЈ. Рат против СРЈ 1999. године несумњиво је проистекао и из шире америчке стратегије у односу на муслимански свет. Док је познати француски генерал Галоа америчку подршку „балканским муслиманима“ повезивао с интересима нафтних компанија на Блиском истоку, дотле једна група теоретичара ову тему повезује с реализацијом геополитичког пројекта „Треће америчке империје“ као „ланца муслиманских земаља и народа у покрету, од Залива закључно са Босном“, којим се ствара трајни копнени коридор за продор трећесветских маса у само срце Старог континента. Агресија НАТО на СРЈ 1999. године свакако је и последица феномена „милитаризације америчке политике“. Председник САД Ајзенхауер о томе је говорио још 1961. године, исказујући притом страх за будућност америчке демократије којој прети пренадувани војноиндустријски комплекс, а који се, после краја Хладног рата, нашао у грозничавом трагању за глобалним непријатељем.
Коначно, убрзање процеса преобликовања светског поретка ка смеру вишеполарности, постало је очигледно у првим годинама после 1999. године. Русија и Кина су већ 2001. године закључиле уговор о стратешком партнерству, а затим и друге споразуме у привредној, научној и војној сфери. У прве две деценије 21. века догодиле су се и друге тектонске промене у међународној политици: светска економска криза 2008. године, Арапско пролеће 2011. године, стварање савеза БРИКС и затим Евроазијске економске заједнице 2015. године, и коначно Брегзит и победа Трампа 2016. године. У водећим елитистичким круговима сазрело је уверење о историјском крају западноцентричног хегемонског концепта и последично концепту глобализације који је заснован на подилажењу интересима транснационалног капитала уз маргинализацију улоге државе, која се као што уочавамо ових дана намеће као незаменљив субјект међународне политике.
ЛИТЕРАТУРА: Пјер Галоа, Порука српском народу, Беофорум за свет раноправних 2009; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2010; Миломир Степић, Геополитика. Идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.
Остави коментар