25. март 1941. године – случај кнеза Павла Карађорђевића

25. март 1941. године – случај кнеза Павла Карађорђевића

Aутор: Милован Балабан

Књига Ребеке Вест “Путопис у Југославији – Црно јагње и сиви соко” издата је 1941. године. Појавила се у Енглеској наредне године и постала британски и светски бестселер. У поменутој књизи Ребека Вест је изнела мишљење о кнезу Павлу као наклоњеном силама осовине, чак и да је био фасциниран личношћу Хитлеровом. Ово је основно осећање и мишљење које је пратило кнеза Павла, како у светској тако и у домаћој историографији, али и целокупној јавности тога доба.

Што је још неповољније по самог кнеза, овакав став га је пратио и током читавог његовог живота, иако је сам кнез био искрени Англофил и човек који је Британију сматрао својом другом отаџбином. Кнез Павле је умро 1976. и став о њему, не као о човеку који је водио лошу политику, него суверену, који је био управо издајник, за његовог живота није се мењао како у отаџбини тако и у иностранству. Разлог за ово је његово приступање силама осовине, односно нека врста приклањања Немачкој и Хитлеру. Колико је ово тачно, узимајући у обзир сам споразум који је потписан са силама осовине када је на челу државе био кнез, није лако одредити. Али је сигурно да једностран приступ, типа кнез Павле је издајник, није тачан. Он представља грубо редуковање историје.

Кнез Павле је владао Југославијом од смрти краља Александра 1934. до 27. марта 1941. године као први од три намесника одређених од стране блаженопочившег краља. Но, сва власт је била практично у рукама кнеза који је био неоспорни суверен разним кризама захваћене земље. Кнез Павле је одрастао са својим стрицем кнезом, будућим краљем Петром и браћом Ђорђем и Александром те сестром Јеленом. Отац Арсен га је довео у Женеву своме брату и Павле је читавог живота осећао истовремено припадност Карађорђевићима, али и чињеницу да није пројектован да буде будући монарх, или било шта значајно у монархији коју буду наследили Карађорђевићи. Није био предодређен ни за ратну славу као његова браћа, а она му није била ни својствена.

Његова интересовања су више била усмерена ка уметности те је у сагласности са старим краљем Петром (кога је увек изузетно поштовао, као уосталом и брата Александра, будућег краља) 1913. отишао у Британију, што је било пресудно за његов однос, како према уметности као животном позиву тако и према Британији, коју је отада заволео сматрајући је целог живота другом отаџбином. Све то, уз његове раније одласке тетки у Рим, ће определити Павлову усмереност ка уметности као животном позиву, али и стилу који је обликовао његов карактер.

У Оксфорду је почео да стиче везе са британским аристократским круговима те је био карађорђевићевац који је имао најбоље везе на острву, а стога му је и живот био испреплетен животом, радом и осећањима према двема отаџбинама, Британији и Југославији, што је често и он сам истицао. Његов кум био је Војвода од Јорка, будући краљ Џорџ VI, Војвода од Кента му је био пашеног, био је школски друг Ентонија Идна. Све ово говори о инфилтрираности Павла у британску елиту, што опет говори о његовој привржености Енглеској као заиста стварној отаџбини.

У Југославији и у свету се дружио са људима од уметности, са људима из индустрије уметности показујући страст ка колекционарству, нашта је потрошио много новца стварајући узорну збирку личних уметничких дела. Услед овога биће главни инспиратор отварања музеја савремене уметности 1929. који од 1933. године носи наслов Музеј кнеза Павла. Може се рећи да је ударио темеље културном уздизању Београда као југословенске престонице. Све ово када сагледамо видимо да власт и политика није била никада у фокусу интересовања Павла. Стицај околности и прст судбине је одредио да се он у једном тренутку нађе на челу сложене и конфликтима растрзане и нестабилне државе.

Треба истаћи да је Павле временом постао истински припадник британске националне елите, што је утицало да се на неки начин одвоји од сопственог народа. Не буквално, али само хоћемо да истакнемо да није имао тај контакт као рецимо краљ Александар, који је провео рат са војницима и остао целог живота више прилагођен српском менталитету и поимању живота. Павла су у Британији сматрали својим и када је он дошао на власт, Британци су више него икада били убеђени да на трону Југославије имају свог човека. Отуд су очекивања од њега била превелика (као што је супротстављање Хитлеру које су они очекивали практично од човека који је био њихов, који је по Британцима практично требао више да служи британској круни него својој земљи) и нереална, што је и породило изразито разочарење и негативан став Британије према кнезу после мартовских догађаја.

Када је дошао на власт кнез Павле није имао конкретно искуство у политици. Није био министар и није обављао неке друге функције на основу којих би се боље упознао са светом у ком ће боравити наредних скоро седам година. А то су била турбулентна времена, не само на Балкану него и у читавом свету. Може се рећи да је кнез дошао на чело државе у тешком тренутку и да му посао поверен од краља није био нимало лак.

Користећи негативна искуства краља у покушају одржања државе кнез Павле је ипак током свог владања покушао ову, по много чему немогућу творевину, да сачува. Кнез је покушао да демократизује државу, да отопли односе са Хрватима и да се окрене економској сарадњи са Немачком и Италијом, за шта је имао и благослов од Британије. После кратке владе Богољуба Јефтића кнез је поверио мандат за састав нове владе Милану Стојадиновићу. Истовремено је наговестио и временом остварио контакте са Влатком Мачеком, председником ХСС, али и неформалним вођом читавог хрватског народа. Намера му је била да реши хрватско питање, при чему изгледа да није довољно добро схватао сву његову сложеност.

Сматрао је да ће хрватски сепаратизам бити сузбијен значајним уступцима Хрватима у оквиру Југославије, што гледано из данашње перспективе делује као утопија. Стојадиновић је на неки начин размишљао другачије. Саставио је владу са Корошецом чиме је везао Словенце и Мехмедом Спахом што је пацификовало муслиманску популацију. Тиме је мислио да по формули Николе Пашића сузбије хрватски сепаратизам. У свету тада почиње да се осећа крхост Версајског система, као и његово лагано круњење. То осећају и кнез Павле и Стојадиновић. Међутим, Стојадиновић нема оптерећеност англофилством као кнез и отуд он лакше улази у дубље контакте са Италијом и Немачком.

Отуда Стојадиновићу све дубљи контакти, па чак и нека врста економске зависности у коју се заглављује Југославија у односу на Италију и Немачку, не сметају. Са друге стране кнез Павле то не гледа благонаклоно и латентно упозорава Британију на ове процесе. Као да говори да процеси који се одвијају могу одвести државу у ситуацију када се неће моћи лако одупрети овим двема диктаторским државама. Наравно Британци се не осврћу на ово јер је тада у њиховој геополитичкој визури пожељан успон Немачке да би се она усмерила ка бољшевичкој Русији и да би се обуздала, или ослабила континетално прејака Француска.

Јаке везе Стојадиновића са Немачком, али још више непопустљивост у давању територијалних уступака и државних атрибута бановини Хрватској, доводе до смене, највероватније уз подстрек Британаца, дотадашњег председника владе. На власт, као премијер, долази по давању мандата кназа Павла, Драгиша Цветковић. Цветковић је виђен као човек спреман за “компромис” са Хрватима, односно као човек спреман да учини уступке који ће Хрватску довести у статус државе у држави. Истовремено, Немачка се приближила границама Југославије. После аншлуса и припајања Аустрије, Немачка и Југославија се и формално граниче и кнез Павле мора да води рачуна о тој чињеници. Ипак он и тада, када има најмоћнију европску земљу као суседа, највише води рачуна о ставу Британије на Балкану. А став гордог Албиона је споразум са Хрватима, готово по сваку цену.

Како би раслабио притисак, за сада пре свега трговински, моћног суседа, готово антиципирајући шта се може у будућности догодити, Павле покушава да убеди Британце да ојачају своју трговинску сарадњу са Југославијом (укључујући захтев за наоружањем државе услед могућности избијања рата), али без успеха. Британци немају слуха за кнеза Павла, као што уосталом немају слуха за своје савезнике, док са друге стране траже од њих да и у немогућим условима (који су често створени њиховом нерационалном и за интересе сопствених пријатеља игнорантском политиком) остану на курсу њихове геополитичке и политичке визије, без обзира на жртве које савезници треба да поднесу. Може се констатовати да је кнез Павле све више упадао у овај модел британске политике и британског односа према савезницима, где се може видети и њихов потцењивачки однос и непоштовање својих наводних пријатеља.

Политички гледано кнез је имао подршку од Британије за неутралну политику. Све док Хитлер не крене на запад Британци су сматрали да њихови интереси нису угрожени. Отуд никаква реакција са острва није постојала када је комадана Чехословачка, а млака када је нападнута Пољска. Требало је Хитлера усмерити на исток, на Русију. Но, када је Стаљин склопио споразум са немачким диктатором и када је Хитлер 1940. године напао и поразио Француску обриси британске политике полако почињу да се мењају.

Поготову када земље Југоисточне европе (осим Грчке која је нападнута од Италије) под утиском Хитлерових победа и моћи приступају Тројном пакту, као Румунија и Мађарска. Хитлер жели да нападне Русију, али пре тога да реши питање Балкана. Бугарска приступа Тројном пакту 1. марта, остају само још Југославија и Грчка. По Хитлеру Југославија треба да приступи пакту, а Грчку може напасти и преко Бугарске. Овим би немачки вођа решио питање залеђа Балкана пред одлучујући поход на СССР. Истовремено и Британија, као једина у рату са Хитлером трпи огроман притисак и разарања те јој је потребан сваки савезник, отварање сваког могућег фронта како би се раслабио притисак на острво. Услед тога, када Хитлер крене у решавање балканског питања, Британија ће истовремено почети да тражи од кнеза Павла да пружи отпор немачком диктатору. Тако је у само неколико месеци срушена политика неутралности и кнез се нашао у ситуацији да мора да бира између компромиса са моћним суседом и лојалности својој другој отаџбини, што би га одвело у фаталан сукоб са Хитлером. Дилема достојна Косовског Завета и Косовског избора.

Британци наводно разумевајући тешкоће кнеза не одустају ни за јоту од својих захтева да се Југославија, заједно са Грчком и Турском супротстави Хитлеру. Захтеви су ирационални и воде државу у катастрофу, али то не смета Британцима да инсистирају на њима, и штавише да онога ко им се не приклони етикетирају као следбеника Хитлера. У таквој ситуацији је био кнез Павле, без разумевања, чак више од Британаца него Немаца. Како време одмиче притисци са једне и са друге стране се појачавају. Кнез је срцем уз Британију али рацио му каже да ће земљу увести у катастрофу несагледивих размера уколико уђе у рат са Немачком. У једном тренутку он изгледа намерава да пружи отпор и наређује мобилизацију, што говори да је до последњег тренутка неодлучан и да се спрема и за евентуални рат.

Међутим, мир му је ипак на првом месту и даје све да га некако сачува. На то га је упућивала и чињеница да је држава унутра нејединствена. Хрвати су практично имали већ своју државу док остали народи нису марили за опстанак такве државе. У таквој ситуацији хомогеност војске је била под великим знаком питања што је био још један разлог да кнез покушава да сачува државу ван ратних окршаја. Чак и Срби, огорчени добијањем бановине Хрватске и уопште својим положајем, нису волели кнеза и жудно су чекали његов одлазак са власти.

После неколико делегација које је кнез послао Хитлеру, коме се све више журило са приступањем Југославије Тројном пакту, немачки вођа је 4. марта позвао самог кнеза у Немачку. Кнез је објашњавао Хитлеру разлоге због којих Југославија не може да приступи пакту. Но, Хитлер је имао понуде које су зачудиле и самог кнеза. Оне су биле толико повољне па су морале да се крију од осталих чланица пакта, што све говори да се немачком диктатору журило како би решио Балкан и могао да се окрене истоку и нападу на СССР.

Од 6. до 20. марта су се одиграли догађаји који су преломили да Југославија приступи Тројном пакту. На састанку Крунског савета Хрвати и Словенци, Мачек и Куловец, су безрезервно тражили да се пакт потпише. У почетку је био релативно против Драгиша Цветковић, који је уз своје истомишљенике објашњавао да после освајања Грчке од стране Немачке, једини Југословенски излаз на море, лука Солун би била затворена, а држава дошла у потпуно подређен положај у односу на Немачку и Италију која господари Јадраном. Тако слаба била би сигурно притискана и била би јој смањивана независност од Италије, која је претензије према држави имала и претходне две деценије. Смисао Тројног пакта је долазио у питање па макар и спречио избијање неравноправног рата са силама осовине.

Са друге стране Енглези су све јаче инсистирали на пружања отпора како би уз афрички фронт био отворен и балкански. Њима је било у циљу да се удруже Грчка, Турска и Југославија против Немачке, при чему су признали да не могу пружити никакву помоћ, као и да дугорочан отпор није могућ, али да ће једног дан имати у виду ствар коју су ове земље учиниле за савезнике. Сагледавајући све ове опције, а обе су биле неповољне, кнез Павле се све више приближавао решењу које би подразумевало потписивање тактичког пакта, који не би био дугорочне природе, јер и у орбити сила осовине, упркос повољним условима које је нудио пакт, Југославију сигурно није чекала перспективна будућност.

Имајући све у виду Павле је кренуо у правцу остваривања што бољег пакта, којим ће од Немаца добити много, практично толико да ће у пракси сачувати неутралност, чиме ће, надао се, донекле и Британце задовољити. Испоставило се да све сем отпора, све сем отварања још једног фронта неће задовољити Британце, тако да су се надања кнеза изјаловила. Како би остварио своје планове закључивања повољног пакта кнез је од Хитлера тражио уступке који су се граничили са дрскошћу, како је то схватано у ондашњем свету и Европи којом је доминирао Хитлер, коме су се сви у Европи покоравали без поговора.

Дакле, кнез Павле је тражио гаранцију територијалног интегритета и суверенитета, да се преко Југославије не врши транспорт немачких трупа према Грчкој и треће, најзахтевније и непрактиковано од стране Хитлера, да Југославија не учествује у снабдевању сила осовине војним материјалом, као и да не улази у непријатељства или савезништва са државама са којима су силе осовине у непријатељству или савезништву. На крунском савету су сви били шокирани када су чули да је Хитлер ово прихватио. Овакав споразум је значио готово потпуну неутралност, с тим да Југославија ипак својим потписом приступа Тројном пакту и на неки начин одобрава нови поредак који Хитлер ствара. Наравно тешко да би Хитлер у будућности све ово испоштовао, али и кнез је договор схватао као тактички и привремен, како због саме судбине Југославије тако и да би задовољио Британце.

Но, Британци нису били задовољни било каквом неутралношћу и гурали су југословенског кнеза по сваку цену у рат, у отпор Хитлеру као светском злу са којим свако частан мора бити у конфронтацији да би у новом свету заслужио одговарајуће место за своју државу, за свој народ и у крајњој линији за себе самог. Чак и да није дошло до приступања пакту, да су Немци оставили Југославију потпуно неутралну, Британци опет не би били задовољни уколико Југославија не би ушла у рат са Немачком. Ово говори о немогућности задовољења Енглеза. Све сем уласка у рат и отварања новог фронта за њих је било неприхватљиво.

Овде треба истаћи да је кнез Павле, упркос љубави за Британију, био човек, који је услед јаког осећаја части, покушавао, чак и на уштрб очекивања његове друге отаџбине, да сачува државу коју му је у аманет дао његов брат краљ Александар. Да је сачува и да престо преда његовом сину Петру, што је на неки начин и урадио, али после познатих демонстрација и свргавања намесништва 27. марта. Испоставило се да је мисија очувања Југославије немогућ подухват, не само у турбулентним временима у којима је деловао кнез Павле, него, како су нам каснији, укључујући и савремене догађаје показали, и у мирнијим периодима. Народи Југославије, бар у великој већини једноставно нису хтели ту државу.

На крају треба констатовати да је кнез Павле деловао часно, што не мора да значи и исправно. Био је човек више британског менталитета и духа, донекле одвојен од заветног поимања света и историје сопственог народа. Да је имао јаче утемељење у светосавском духу можда би као неки наши преци и нашао излаз из практично немогуће ситуације у којој се нашао. Са друге стране квалификација кнеза као издајника је неодржива јер је свакако радио у најбољој намери да сачува државу и мир своме народу. Што није успео готово да је најмање до њега. Тешко ко би успео у таквим околностима да извуче народ из вртлога рата и да му обезбеди мирне наредне године, у тренуцима када је читав свет горео у рату који се тада тек распламсавао.