Слободан Јовановић и политичка модернизација Србије

СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ  И  ПОЛИТИЧКА МОДЕРНИЗАЦИЈА СРБИЈЕ

Аутор: проф. др ЉУБИША ДЕСПОТОВИЋ

Политичка модернизација Србије деветнаестог века сагледана је кроз импресивни научни опус Слободана Јовановића. Политичка модернизација Србије одвијала се у контексту борбе за стицање националне независности, и борбе за њен преображај у модерно грађанско друштво. У том контексту одвијали су се сви круцијални процеси политичке модернизације, као и борбе за проширење њених демократских капацитета.

Токови политичке модернизације Србије деветнаестог века, посматрани су у контексту једног импресивног научног дела, какво је дело Слободана Јовановића.

Рад има сложену методолошку структуру, а то је резултат Јовановићевог модерног теоријског приступа, те се он може анализирати и тумачити у склопу теорија о модернизацији као општег експликативног оквира, а посебно у кључу политичке модернизације, као њеном посебном теоријском сегменту.

Властити теоријско-методолошки напор усмерили смо у два главна правца, један је вођен потребом да истражи, маркира и реконструише Јовановићев теоријско-методолошки концепт политичке модернизације Србије, a други, да сходно идеји проблемског приступа историјским темама, прати оне политичке процесе и актере који су имали пресуђујући утицај на токове политичке модернизације Србије у деветнаестом веку. Дакле, то је превасходно структурално – концепцијска, а не догађајно – историјска перспектива истраживања политичке модернизације Србије.

Наше методолошко упориште биће, дакле, у оном теоријском приступу који акценат у истраживању ставља на развој кључних политичких, идејних и друштвено – економских процеса, унутар којих се формирају концепције друштвеног развоја Србије. Унутар тако дефинисаног методолошког става и позиције, наглашено ће бити праћене акције политичких актера које су имале за последицу повећање или пак смањење социјалних капацитета Србије у смислу њене модернизације и демократизације.

ЈОВАНОВИЋЕВ КОНЦЕПТ ПОЛИТИЧКЕ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ СРБИЈЕ

Политичка историја Србије XIX века, гледано по садржају и по обиму, једна је од централних тема Јовановићевог теоријског опуса. Тој теми он ће посветити готово половину својих радова. И онда када јој приступа систематски, пишући у континуитету (од стицања статуса аутономне кнежевине, па све до атентата 1903. године) и онда када се овој теми враћа кроз поједине личности или политичке проблеме.

Слободан Јовановић с обзиром на своју горостасну теоријску фигуру, није био заробљеник једног методолошког приступа или правца истраживања. Никада га неће те моћи поистоветити само са једном теоријском дисциплином или науком. И онда када обрађује правне теме, он им не приступа само из угла правника, увек је у анализу укључен политиколошки, социолошки, историјски, а понекад и философски аспект анализе. Исти је случај и са другим тематским оквирима. Историјским темама, Јовановић приступа из једне мултидисциплинарне методолошке позиције, која подразумева коришћење више методолошких поступака. У тој ситуацији Јовановић је, чини нам се, најмање историчар. He зато што био историографски приступ био једностран, већ пре свега што је у методолошком поступку, код њега хронолошко било секундарно у односу на проблемско.

У анализи и оценама актера и процеса у политичкој историји Србије XIX века, Јовановић комбинује политиколошки, социолошки, историографски, правни, философски па чак и психолошки приступ. To је она врста истраживачке сериозности, која не жели да властити теоријски приступ сузи на само једну теоријску дисциплину или науку. Поред тога и сложеност предмета истраживања, диктирала је овако разуђени методолошки концепт. И не само да су ту укључене поједине друштвене науке, него је и унутар њих коришћено више метода. Као и на нашој теми, јасно је било да је предмет истраживања сложен као и сам појмовни апарат. „Полазећи од оваквог стајалишта или оквира, Јовановић је, више у комплементарном или допунском смислу, користио широку лепезу посебних приступа, од историјског, правног и социолошког до политиколошког, институционалног и психолошког. У ствари, више му је пристајала нека врста теорије или приступа средњег обима него сувише апстрактна и спекулативна расправљања друштвених појава.“[1]

За разумевање Јовановићевог схватања политичке модернизације, свакако је важно одредити његов став и позицију према проблему друштвеног развоја уопште. Морамо истаћи, да је Слободан Јовановић баштинио један приступ друштвеном развоју који се може означити као еволуционистички. Иако је несумњиво трпео утицаје Херберта Спенсера и других еволуциониста, Јовановић и на овом пољу ствари не узима здраво за готово. Његов еволуционизам је критички, без слепог робовања аналогији са природним законитостима, увек уз једну рационалистичку интервенцију, која има социолошки предзнак. Јовановић прихвата да се развој дешава на линеарној скали, скоро по природној нужности, али вели да у „биологији, средина мења организам, a у социологији, човек мења средину“.[2]

За Јовановића напредовање у друштвеном развоју, везано је за стварни и реални напредак у слободи и правди. Он истиче да је цео свој социјални живот човек покушавао да саобрази принципу правде.

Из наведених ставова јасно се очитује Јовановићев еволуционистички приступ проблему друштвеног развоја. Он гa третира као последицу развоја слободе, и све већег степена друштвеног усложњавања. Та друштвена сложеност и појава индивидуализације социјалног живота, управо и узрокује као последицу друштвено напредовање ка слободи. Овај став је особито важан за проблем политичке модернизације, јер директно указује на онај њен круцијални елемент, који модернизацију види као процес трансформације просте социјалне структуре у сложену, и јачање тенденција индивидуализације права и политике.

Тако је задатак социологије да „посматра форму кроз коју људски односи постају друштво“.[3] Ова особита методолошка опаска, занимљиво показује Јовановићев став и према проблему политичке модернизације. Модернизација се дешава онда када се нови социјални и политички односи оформе у новом облику друштва од оног које им је претходило. To је онај аспект политичке модернизације који прати прелазак традиционалног затвореног друштва у модерно друштво отвореног типа.

Неопходно је истаћи да је Слободан Јовановић политичку модернизацију Србије видео као три паралелна и испреплетена тока (процеса):

1. као процес националне еманципације и изградње националне државе,
2. као процес трансформације традиционалног патријархалног друштва у модерно грађанско друштво, и
3. као процес конституционализације и демократизације државне власти, од ауторитаризма и личне власти ка систему парламентарне демократије.

Политичка модернизација, како ју је схватао Слободан Јовановић, испољавала се као сложени модел који је у себи инкорпорирао више сегмената и процеса проширивања политичких и демократских капацитета српске државе и друштва. Она се манифестовала као борба неколико важних политичких принципа:

1. као борба за ограничавање владалачке власти, увођење уставности и законитости – односно као процес конституционализације и увођења принципа правне државе и владавине права.
2. борба за аутономију друштва, политичка права и слободе – односно борба за цивилно друштво,
3. борба за плурализацију политичког живота и развој политичких странака,
4. борба за увођење парламентарне демократије и министарске одговорности,
5. борба за развој демократске политичке културе и вредности грађанског начина живота.

Укратко речено, Јовановић је политичку модернизацију посматрао у кључу развоја најважнијих аспеката модерности, потенцирајући онај сложени методолошки и категоријални апарат, са чијом се применом једино и могло обухватити тако сложено ткиво друштвеног развоја и политичке историје Србије у деветнаестом веку. Без те, у суштини мултидисциплинарне и аналитичко-синтетичке методолошке структуре, резултати његовог истраживања политичке модернизације Србије, остали би у великој мери сиромашни, једнострани и недоречени (што и јесте случај са многим другим студијама и радовима који третирају нашу политичку прошлост). Његов категоријални апарат, као и сам појам политичке модернизације (који је схватао као генерички појам) остварио је висок степен методолошке плаузибилности и поузданости у анализи процеса друштвеног развоја Србије.

Ипак, и поред свега изложеног, наше је мишљење, да Јовановићев методолошки концепт политичке модернизације, није био експлицитно одређен и дат. Слободан Јовановић није имао навику да излаже и образлаже своја методолошка становишта. Чинио је то само у ретким приликама, прилично штуро, и у форми наговештаја. Такав је случај био и са његовим схватањем политичке модернизације. Иако методолошки разуђен и појмовно разгранат, његов концепт политичке модернизације дат је само у имплицитном виду. Он се налази уграђен у ткиво саме теме, и предмета истраживања, а за потребе дубљег методолошког увида неопходно га је дедуковати (екстраховати) из изложеног теоријског материјала. Оно што Јовановић недвосмислено и експлицитно истиче јесте да није желео да политичку историју Србије истражује и излаже као догађајну историју, већ је у њој пратио развој, политичких идеја, установа и актера. Управо оно што указује на проширивање политичких и културних капацитета социјалног система, а што је недвосмислено кључна одредница процеса политичке модернизације. Дакле, то јесте експлицитна теоријска оријентација према политичкој модернизацији, само што је њена методолошка експликација дата у имплицитној форми. Стога, можемо без превелике бојазни да Јовановићево истраживање политичке историје Србије деветнаестог века протумачимо у склопу теорија о политичкој модернизацији.

Сводећи своје оцене о једној историјској етапи српске политичке историје деветнаестог века, Слободан Јовановић није дао само сажету слику одређеног времена и његових главних актера. Напротив, биће то једно ремек дело српске друштвене науке, кондезовани вид креативне социолошко-психолошке и књижевно-есејистичке прозе која је по својим проницљивим запажањима и далекосежним предвиђањима остала без премца у нашој друштвеној науци. To је такође и успела демонстрација политиколошко-социолошке анализе, која осим теоријских и историјских вредности, у себи носи лепоту једног језика и стила писања која је била предметом подражавања. Јовановић је на изванредан начин показао како се на мало простора може извајати прецизан, a у исто време и стилски дотеран научни текст. Дајући општи поглед на другу владу Александра Обреновића, он у кратким цртама маркира њене најважније карактеристике. Сажету анализу почиње од династије Обреновић. И то од оних карактерних и доминантних црта које се везују како за поједине чланове династије, тако и оних које су по његовој оцени биле својство свих њених припадника.

Изузев радикала, све друге странке (либерали, напредњаци и конзервативци) које су биле активне на политичкој сцени Србије, особито последње две – три деценије деветнаестог века, доживеће свој постепен политички крај, са падом династије Обреновић. Конзервативци, како их Јовановић назива више су били чиновничка клика него политичка странка.Сабрани из редова највише бирократске хијерархије, конзервативци нису имали политички програм. Противници политичког организовања странака, нису разумевали потребу систематског политичког развоја Србије. Окупљени око најпростије идеје државне и чиновничке власти, остали су упамћени као једна по модернизацијски развој Србије, проблематична политичка група. „Они су представљали ред и интерес државне службе као такав, сматрајући да је правилно окретање административно – судске машине први услов државног напретка.“ Као и сам кнез Михаило, у чијем времену су најснажније деловали, прогонили су зачетке политичких странка не само из политике него и из јавног живота у опште. „По њиховим појмовима странке су биле почетак распадања државе.“[4]

Либерална странка, која се прва конституисала са атрибутима политичке странке, иако са два своја издања, Светоандрејско и Ристићевско, била је по мишљењу Јовановића са највише шароликих елемената у идеологији и политичкој пракси. Сједињујући у себи понекад и оно што наизглед није сједињиво, либерали су дуго кормиларили државним бродом и без обзира на повремена одступања и заокрете, у доброј мери оставили трага на политички развој Србије. Тај траг се може мерити по Јовановићу у три сегмента: династијском, слободоумном и националистичком. „Либерали се приказују народу у три вида: као странка династијска, која је 1858. године вратила Обреновиће; као странка слободоумна која се увек борила за права Народне скупштине; као странка националистичка, готова да води рат с Турском. Од многоструких тежњи либералне странке, једна се, најзад издваја као главна: то је национализам. Либерална влада води два рата с Турском, и њена главна заслуга у историји остаће да је извојевала државну независност.“[5]

Напредњаци, странка интелигенције и високог чиновништва, српски западњаци, остварили су видљиве модернизацијске учинке. Због тога што у свом саставу нису имали сељачких елемената, по мишљењу Јовановића, несметано су могли да дају одушка свом западњашту, како у темпу промена тако и у њиховој коренитости. Без корена у народу, они су били принуђени да потпору програму политички реформи, траже на двору, директно од монарха. Та чињеница биће од пресудне важности, што њихова политичка мисија није била ни по дужини трајања, a ни по довршености тако успешна као што је могла бити. „Потпунији западњаци од либерала, они се нису одушевљавали нашом старом патријархалном културом, и радили су на модернисању наше државе с извесном ужурбаношћу, која је изазивала негодовање јавног мњења. Гледајући у нашој сељачкој демократији главну сметњу нашег културног напретка, они су помишљали на онакав парламент интелигенције и новчаних људи какав се видео у Француској за Луја Филипа.“[6] Као и сви модернизатори који су модернизацију усмерили само према политичком систему и држави, напредњаци нису могли да избегну судбину модернизаторских тутора. И на њиховом примеру се јасно види та стална усмереност српских елита у правцу државе. Друштво је, остало запостављено у програмима трансформације. На његовој аутономији није се радило, јер су идеје цивилног друштва и демократије тешко пуштале корење у Србији. Ниједна власт, па чак и она са европским и модернизаторским предзнаком није имала развијене демократске капацитете. Таква позиција увек се правдала наводном политичком незрелошћу народа, коме би давање широких политичких и демократских права, последичило њиховом злоупотребом и државним растројством. Српска је елита, имала снажну политичку оријентацију према тзв. државној идеји, и значају државе као такве. Стварање цивилног друштва, и демократске политичке културе није могла да интериоризује као властиту политичку потребу. Са друге стране, анархичан, патријархалан и држави несклон, српски народ, (или боље речено „српско сељачко море“) ни сам није имао довољно снаге да из себе породи идеје цивилне аутономије. И да конституише политичке снаге које ће га у простору концетрисане политичке моћи водити том циљу. Сарадња политичке елите и народа никада није била одређујуће својство српског политичког бића. Чак и онда када је као на примеру радикала, дубоко везала свој политички интерес за ову политичку странку, сељачка маса није имала јасну представу, у ком смеру се креће, а још мање да се у том кретању политички субјективизира. Заснована на демагогији и агитацији, веза радикала и њиховог политичког народа, била је колико једноставна толико и једнострана. Чим се издвојила као елита, обликована под дејством политичке власти и државне структуре, та веза је ослабила, да би на крају постала само пука политичка инерција.

Укратко речено, све политичке идеје које су владале Србијом деветнаестог века, биле су производ страног духа. Оне су овде биле увезене, и помешане са нашим народним особинама, и принуђене да дејствују у затеченим околностима. Неке од њих желели су да те околности мењају, неке пак да их поштеде промена, и надограде традицијом. И једне и друге биле су половичне у својим резултатима. „Конзервативци су огрезли у идејама старе полицијске државе, схватајући однос власти и народа као однос оца и детета, (…) Либерали чије је лево крило предњачило у омладинском покрету, пренели су са Запада национализам и слободњаштво. Напредњаци су такође били напојени западњачким слободњаштвом, али је оно код њих имало већма буржоаско-олигархијски карактер него код либерала, и на то слободњаштво накалемљена је још идеја јаке државе у ондашњем бисмарковском смислу. Радикали као следбеници Светозара Марковића, почели су са социјализмом па су се преметнули у борце за парламентаризам. (..) Све ове идеологије надмашале су на неки начин наше још неразвијене политичке и друштвене прилике и приписивале су нашој страначкој борби више идејног значаја него што је она уствари имала.“[7]

Највећи модернизацијски учинак постигнут је на плану изградње националне државе. Српско друштво пак у XX век је закорачило, још увек затечено у социјално – економској трансформацији. Али оно што је била његова главна карактеристика јесте да је започети процес структуралне измене, постао неповратан, без обзира на сву спорост и потешкоће.

Показало се да је политичка модернизација Србије, као део њених укупних модернизацијских токова, текла брже од осталих сегмената, и са прилично противуречним карактером. Она се некад јавља као замајац укупног социјалног развоја, али се често показује како је тај развој остварен на терет неког другог подсистема. Обично је у тим токовима модернизације највише била запостављена компонента цивилног развоја друштва, јер је сва снага и енергија била усмерена у правцу стварања модерне националне државе.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Вучина Васовић (1998): Јовановићево поимање демократије, у зборнику радова Слободан Јовановић, живот и дело, Београд, САНУ,
2. СЈСД (1990): О Држави, том 8, БИГЗ, СКЗ, Београд
3. СЈСД (1990): Формална социологија, том 10, БИГЗ, СКЗ, Београд

[1] Вучина Васовић (1998) Јовановићево поимање демократије, у зборнику радова Слободан Јовановић, живот и дело, Београд, САНУ, стр. 655.

[2] СЈСД, О Држави, том 8, стр. 77.

[3] СЈСД, Формална социологија, том 10, стр. 281.

[4] исто, стр. 356.

[5] исто, стр. 356.

[6] исто, стр. 357.

[7] исто, стр. 358.