ЈУБИЛЕЈИ ПАВЛА СИМИЋА И МАЈСКЕ СКУПШТИНЕ
Аутор: Јованка Симић, новинар
Једини визуелни документ о једном од најзначајнијих датума у историји Срба у Аустроугарској – о Мајској скупштини, одржаној од 1/13. до 3/15. мајa 1848. у Сремским Карловцима на којој је проглашена Српска Војводина – оставио је потомцима новосадски сликар Павле Симић (1818 – 1876).
Ово је година у којој и сликар и његово платно обележавају јубилеј – навршило се 170 година од одржавања Мајске скупштине која га је инспирисала да наслика своје најпознатије дело, као и 200 година од рођења Павла Симића.
Уље на платну, димензија 88×115,5 цм које је аутор назвао „Српска народна скупштина 1. маја 1848.” део је Сталне поставке српске уметности 19. века Галерије Матице српске у Новом Саду од тренутка када је стигла у колекцију ГМС. Било је то 1918. године, на стоту годишњицу ауторове смрти. До тада, слика је сматрана изгубљеном. Срећом, пронађена је у Мађарској и откупљена.
Симићево платно „Српска народна скупштина 1. маја 1848.”, једно је од оних уметничких дела које својом темом, идејном основом, околностима у којима је настало и путем којим је пролазило у последњих 170 година, перманентно побуђује пажњу стручне и шире јавности.
Симић је био један од 175 учесника Мајске скупштине. Због револуционарних немира у Новом Саду, изазваних поруком политичког лидера Мађара Лајоша Кошута, упућеној Србима, да се не надају остварењу својих права, јер у Угарској постоји само једна нација ,а то је мађарска, Симић се те 1848. године повукао у Срем и прибежиште нашао у фрушкогорском манастиру Кувеждину.
Национално освешћен и под утицајем тадашњег кувеждинског игумана Никанора Грујића, једног од најистакнутијих учесника Мајске скупштине, Симић је током 1848/1849. године у Кувеждину насликао композицију „Мајска скупштина 1848.“, која је постала једно од најважнијих општих места националне свести српског народа.
На узвишеном месту, у средини, испред старе конзисторијалне зграде с аркадама у позадини, приказан је новоизабрани патријарх Јосиф Рајачић који се обраћа окупљеном народу. Патријарх у левој руци држи оригиналне царске привилегије с печатом, које је цар Леополд Први доделио Србима 1690. године, непосредно пред Велику сеобу.
Ниже, испод патријарха, Симић је насликао главне скупштинске говорнике: Никанора Грујића с књигом у руци и протосинђела Сергија Каћанског. Лево од патријарха је српска, а десно царска и мађарска застава, испред којих је црквено Небо.
Око патријарха Рајачића, поред Грујића и Каћанског, Симић је насликао окупљене представнике народа, међу којима се могу препознати многе историјске личности, створивши тако најбројнији групни портрет до тада насликан у новијој српској уметности.
Учесници Скупштине били су припадници различитих генерација и сталежа, који су дошли из свих крајева тадашње монархије чиме је истакнуто јединство српског народа у идеји и борби за остваривање националних права, без обзира на територијалну подељеност.
То национално јединство аутор је приказао у првом плану слике као скуп идеалних типова српског народа које своју крајњу манифестацију постиже у братском загрљају двојице учесника у централном делу слике, једног у грађанском, а другог у српском народном оделу с црвеним фесом на глави.
У маниру познатих аутора историјских композиција, Павле Симић је на слици приказао и свој лик – испод црквеног Неба, у близини патријарха, желео је да истакне своју улогу национално ангажованог уметника који учествује у стварању Српске Војводине. Истовремено, уградио је и сопствено тумачење о себи као уметнику и аутономности слике уздигнуте у статус уметничког дела.
Историчари ликовне уметности наглашавају да је слика „Мајска скупштина 1848.“ од тренутка настанка истицана као аргумент националног легитимитета и континуитета српске националне идеје и борбе српског народа у Аустроугарском царству за остварење националних и грађанских права.
Да би постигла тај циљ и била доступна широкој јавности, слика је графички умножена. По ауторовој идеји и цртежу, слику је 1863. године литографисао бечки литограф Јозеф Антон Бауер.
Уље на платну „Српска народна скупштина 1. маја 1848.” није једина историјска композиција уметника који је основна сликарска знања стекао у Новом Саду, у сликарској радионици досељеног Италијана Алојза Кастање, а школовање наставио на Академији уметности у Бечу.
Пошто се после кратког студијског боравка у Италији, вратио 1842. године у Нови Сад, у Кувеждину је провео наредних пет година, током којих је створио значајна сликарска дела.
Тада су, осим „Српске народне скупштине“, настале и слике: „Илија Бирчанин плаћа данак Турцима и Хаџи Рувим и Хаџи Ђера (1848). У том периоду насликао је и знатан број портрета и сликарских црквених целина – иконостас и зидне слике у манастирској цркви Светог Саве и Симеона Немање.
Године 1853. напустио је манастир Кувеждин и трајно се настанио у Новом Саду. Доследно, у духу аустријског назаренског сликарства остварио је обиман опус црквеног сликарства. Био је ангажован на осликавању цркава у: Руменки, Ђурђеву, Шапцу, Старом Футогу, Новом Бечеју, Сенти, Николајевској цркви и Алмашкој капели у Новом Саду, Башаиду, Глини, манастиру Ораховици, Сомбору, Земуну… У свом раду ослањао се на штампане илустроване Библије.
Преминуо је 1876. године у Новом Саду оставивши иза себе супругу Јелисавету и петоро деце: синове Јована и Душана и кћерке Христину, Марију и Милеву Симић (1859-1946) која је била учитељица и позната књижевница. Павле Симић почива на Алмашком гробљу.
ЛИТЕРАТУРА
- Архива Галерије Матице српске, 2018.
- В. Петровић и М.Кашанин, Српска уметност у Војводини, Нови Сад
– В. Стајић, Новосадске биографије, V, Нови Сад 1940, 1942-49.
ФОТО (Галерија МС)
.Портрет – Павле Симић
.Слика „Српска народна скупштина 1. маја 1848.”
Остави коментар