ПОРОДИЦА СРПСКОГ ДЕСПОТА ЂУРЂА БРАНКОВИЋА

ПОРОДИЦА СРПСКОГ ДЕСПОТА ЂУРЂА БРАНКОВИЋА

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Постоји значајна вероватноћа да је деспот Ђурађ Бранковић, у времену пре него што је ступио у брак са Ирином Кантакузин већ једном био ожењен. Доказе за наведену тезу можемо да пронађемо и у једном документу власти Дубровачке републике, у коме Дубровчани помињу „госпођу Јелену, кћер господара Ђурђа“, а документ је настао 11. децембра 1408. године. Такође, путем увида у писмо видимо да је дотична „госпођа Јелена“ имала кореспонденцију са властима Републике Светог Влаха, што би могло да укаже на закључак да је у критично време била одрасла особа. [1] Резултати до којих је дошла историографија упућују на закључак да је деспотова прва жена била непозната сестра Јована IV Комнина и да је у том браку рођена ћерка Јелена. Међутим, она се после друге очеве женидбе више не појављује у средњовековним писаним изворима.

Убрзо, након склапања брака, будући српски деспот и његова супруга добили су дете, сина и уједно прво новорођенче и наследника у породици Бранковић, које је рођено након низа година. Новом мушком потомку Вука Бранковића, рођеног 1414. године, у част Ирининог оца дали су име Теодор, што на грчком језику има лексички еквивалeнт „Божјег дара“, док га је српски свет прозвао Тодор. Био је то је љупки дечак, продуховљене физиономије, изразитих очију, тамносмеђих обрва, кестењасте косе, малих, напућених уста и повијеног носа. [2] Лик Теодора Бранковића откривен је 1962. године на једној фресци у манастиру Грачаница, у стојећем, мало повијеном ставу. Пошто је на фресци живописан као наследник престола, постоји вероватноћа да је умро после смрти деспота Стефана Лазаревића, али засигурно пре септембра 1429. године, јер се не појављује на Есфигменској повељи.[3]

Након рођења Теодора, 1416. или 1417. године, Ђурађ и Ирина Бранковић добили су и другог сина, Гргура. Други син је име добио по стрицу, калуђеру који је пре његовог рођења преминуо на Светој Гори. Достојанство српског деспота, Ђурађ је примио у време примирја између Турске и Угарске, формално тек у лето 1429. године. Пошто је најстарији син Теодор у међувремену преминуо, Гргур је постао први наследник. Наведену чињеницу потврђује и Есфигменска повеља, где је лик деспотовог сина осликан у црвеној обући, симболу царског и деспотског достојанства и богато украшен са лоросом. Као син вазала султана Мурата II, односно деспота Ђурђа, Гргур је на челу помоћних српских ратничких одреда учествовао у опсади Солуна, иначе родног града његове мајке деспотице Ирине. Иступио је као храбри витез, вредно и примерено се показао пред султаном који га је заузврат и наградио. Нови испит спремности у одбрани отаџбине, Гргур је показао при опсади Смедерева у лето 1439. године. Упркос чињеници да је, заједно са ујаком Томом Кантакузином, у борби показао изузетну ратничку храброст и вештину, браниоци Смедерева, у недостатку основних материјално-логистичких потреба за наставак војевања, били су принуђени да пристану на предају. Према тврдњама Мавра Орбинија, након освајања Смедерева, султан је већи део земљишних поседа, који су раније припадали Вуку Бранковићу, поклонио његовом унуку Гргуру, под јасно прецизираним условима везаним за феудалне вазалско-сизеренске односе. Све до пролећа 1441. године, Гргур је испуњавао своје вазалске обавезе према султану Мурату II. Међутим, турски владар је према српском наследнику деспотског достојанства ускоро променио уговорену политику одузевши му све политичке и материјалне привилегије да би га потом одвео у Цариград у статусу таоца. У Цариграду је као таоц, већ неко време живео и Гргуров брат Стефан. Упркос чињеници да су браћа Бранковићи били таоци османлијског султана и сходно томе да су турске власти будно пратиле сваки њихов потез, Гргур је одржавао сталну тајну кореспонденцију са оцем, деспотом Ђурђем. Агенти султана Мурата II запленили су једно такво писмо, а поменута ситуација навела је турског владара да пооштри мере Гргуровог и Стефановог заточеништва, а потом и да их, због отказивања послушности, подвргне застрашујућој казни. По наређењу султана Гргур и Стефан били су ослепљени. Сходно нормама средњовековног феудалног права, чин сакаћења племића или у овом случају потенцијалног наследника престола, за младог Бранковића означавао је и могућност губитка наследства деспотског достојанства. После потписивања Сегединског споразума јула 1444. године Деспотовина је обновљена, а синови деспотице Јерине и деспота Ђурђа враћени су у Србију.

Након смрти великог деспота Ђурђа 1456. године, наследство деспотског достојанства преузео је најмлађи Бранковић, Лазар  који је убрзо дошао у сукоб са породицом, због чега је стари престолонаследник Гргур био принуђен да маја 1457. године потражи уточиште код султана Мехмеда II Освајача. Смрт деспота Лазара јануара 1458. године је дошла изненада, чиме је српско-турски мир престао да важи. Деспотовина се нашла пред новом и страховитом рушилачком инвазијом Отоманске империје. Турци су са собом водили и ослепљеног Гргура који је желео да уз њихову помоћ постане деспот. Скрхан од бола и немогућности да помогне својој држави па макар сарађивао и са непријатељем, Гргур је светлу тачку видео у свом ванбрачном сину Вуку, касније храбром ратнику, поданику угарског краља Матије, кога су народне епске песме опевале као Змај-Огњеног Вука. Убрзо после пропасти српске државе, одбачен и разочаран, Гргур се закалуђерио и узео име Герман, али није прошло много времена кад се и упокојио 16. октобра 1459. године.

Најстарија ћерка деспотице Ирине и деспота Ђурђа била је Мара, рођена око 1418. године, а име је добила по својој баки, сестри деспота Стефана. Лик Маре је осликан поред мајке на Есфигменској повељи из 1429. године, са круном на глави и мало подигнутом левом обрвом што се тада тумачило одликом умних људи. Животни пут и судбина Маре нису нимало били једноставни; њена пожртвованост као и друге заслуге учиниле су је да је српски етнос очува у свом колективном памћењу и то у веома позитивном светлу, што баш и није случај са осталим Бранковићима за чије историјске личности су потоње генерације на овим просторима углавном везивали осећаје цинизма или чак гнушања. Слично својој старијој рођаки Оливери, и Мара је била удата за турског султана, за Бајазитовог сина султана Мурата II. Према тврдњама Бертрандона де ла Брокијера већ у марту 1433. године било је познато да је Мара обећана Мурату II, док Константин Михајловић из Островице износи податак да је деспот Ђурађ, брак своје ћерке и османлијског господара уговорио још приликом добијања дозволе за зидање нове престонице Смедерева. Отомански поход на Угарску у лето 1435. године додатно је ослабио позиције деспота Ђурђа и Србије, због чега је био принуђен да пошаље своје изасланике код Порте са богатим поклонима, молећи турску владу за мир. Међутим, одговор султана, како је представљено деспотовим изасланицима, зависио од испуњења обећања српског владара да ће своју ћерку, малолетну принцезу Мару послати у турски харем. Према казивању Мавра Орбинија, султан је на српски двор послао изасланика Сараџи-пашу, који је са деспотом Ђуђем требао да регулише редовне обавезе Србије према Османлијском царству (харач), али и да уреди питања око удаје принцезе Маре за султана.[4] Живот султаније Маре у Турској је без сумње био тежак и упркос чињеници да је заузимала веома значајан социјални статус, боравак у окружењу три стотине других султанових супруга и конкубина и културно-друштвеној средини на коју никако није навикла, сигурно је био ни мало завидан. Међутим, многи детаљи из њеног приватног живота током боравка у турском харему, остали су до данас потпуно непознати. Потешкоће с којима се вероватно сусретала свакодневно, најбоље се могу очитовати у чињеници да се султанија Мара заветовала на „живот у будућности без брака“, али само у случају да се „ишчупа из неверничких руку“. Турском султану, као залог мира није била довољна чињеница да је ступио у брак са ћерком деспота Ђурђа, већ је у заточеништву држао и њeну браћу, Гргура и Стефана Бранковића, о чијој ужасној судбини је било речи раније. Непремостиви јаз између султаније Маре и султана Мурата II, био је само појачан одлуком турског владара да осакати браћу своје супруге. Казивање Константина Михајловића из Островице упућује на закључак да је на интервенцију султаније, Мурат II опозвао наредбу телесног кажњавања над Стефаном и Гргуром, али да је иста „стигла“ прекасно те да су браћа Бранковићи ипак били ослепљени. У намери да, макар донекле, ублажи последице свог немилог чина, султан је наредио и да се гласнику који није успео на време да заустави извршење казне над султанијином браћом, такође изваде очи.

Након смрти Мурата II 1451. године, османски престо наследио је даровити и мудри султан Мехмед II, код савременика и у историографији упамћен као Мехмед II Освајач. Султанија Мара је учествовала у детињству новог цара као васпитачица, учећи га српским језиком. Млади султан који је имао деветнаест година кад је дошао на власт никад није заборавио њену приврженост те је до краја био пажљив према њој. После смрти супруга, Мара је испраћена у Србију са свим почастима и богатим поклонима, а на име издржавања у посед јој је предао феуде Топлицу и Дубочицу. После шеснаест година Мара се вратила у родитељски дом затекавши остарелог оца и мајку, сад већ стасалог брата Лазара и несрећну ослепљену браћу, Гргура и Стефана. Након повратка у родну земљу, јавили су се и нови просци, првенствено византијски цар Константин XI Палеолог, који је од 1442. године био удовац. Без обзира што би удајом за цара Константина XI постала ромејска царица, Мара је желела да испуни дати завет да неће поново улазити у брак, уколико јој пође за руком да напусти турски харем. У будућим политичким догађајима, и неприликама које су пратиле владарску судбину Бранковића, Мара је ушла у сукоб са рођеним братом, деспотом Лазаром, због чега је била принуђена да напусти Србију и потражи уточиште код свог некадашњег пасторка, а сада моћног султана Мехмеда Освајача. Настанила се у Јежеву, у близини Сера, на посед који је добила од султана. Водила је кореспонденцију са страним државницима, помагала хришћанској раји и цркви, оставила је печат као велика заштитница Цариградске патријаршије, а после пада Србије постала је заступник светогорских манастира у њиховим релацијама са отоманским централним и локалним органима власти. Према светогорским манастирима, а нарочито према манастиру Хиландару, иступала је као прави ктитор. Умрла је 1487. године, а њен гроб у Турској је касније проваљен и опљачкан.

Друга ћерка Ирине и Ђурђа била је Кантакузина, рођена убрзо после сестре Маре, односно око 1419. године. Носила је име по царском роду своје мајке, а такође је живописана у Манастиру Грачаници са круном на глави, заједно са браћом Стефаном и Лазаром. У намери да очува своју земљу, морао је не само да одржава везе са европским државама на Западу, него и да се везује за њих. Својим двема кћерима морао је да направи чисто политичке бракове, да би се везао за два тадашња политичка блока. У таквим околностима Кантакузина је прва ушла у уговорени брак са грофом Улрихом II Цељским, немачким племићем, чије име и историја породице се могу пратити још од XII века, док су своје име добили по граду Цељу. После удаје за Урлиха II, већина западних извора је име Кантакузина заменило именом Катарина, док српски извори њеног супруга називају Олрих. У сваком случају, деспот се овим браком ородио с угарским краљем, чија је жена Варвара, додуше лепа али лакомислена, била младожењина тетка. Свадба је прослављена 20. априла 1434. године. Млада и лепа Катарина удала се за развратног и расипног грофа који је имао скоро тридесет година. Несрећне животне околности нису ни њу заобишле. Доживела је можда и најтежу судбину коју једна особа, посебно родитељ, може да преживи. Наиме, њено троје деце, преминуло је још у инфантилном узрасту. Најстарији син добио је име по деди, деспоту Ђурђу, а рођен је између 1435. и 1438. године. Други син, који је добио име Херман, дошао је на свет 1439. године, али и он је преминуо у својој дванаестој години, док је треће дете била Јелисавета која је имала уговорен политички брак са млађим Хуњадијевим сином, међутим, није га доживела. Током година Урлих II је стицао све већи број непријатеља, учествујући и у политичким превирањима у Угарској. Издан од својих сарадника и сународника, новембра 1456. године, обезглављено тело грофа Урлиха II је нађено у београдској тврђави, а исто је потом осакаћено од стране људи Ладислава Хуњадија. Тек након неколико дана посмртни остаци грофа Цељског пренети су госпођи Катарини.

Након смрт грофа Урлиха, последњег грофа Цељског из фамилије Кантакузининог супруга, његови породични поседи и земље постали су лак плен за све оне који су полагали права на поменуту грофовију. Посебно тежак положај грофице-удове, настао је када је на њене поседе, своја права почео интензивније да полаже светоримски цар Фридрих III Хабзбуршки. Наиме, он се позивао на уговор из 1443. године, по коме је баштина Цељских имала да припадне Хабзбурзима, у случају изумирања мушке генеалошке линије породице Цељских. На основу поменутог уговора, Фридрих III је заузео највећи део имања грофице Кантакузине у Штајерској, Крањској и Корушкој. Колико је био тежак положај Кантакузине, види се и у томе што је продала своје земље и у Хрватској, док је станиште нашла у Кршком, једином граду у Крањској који је остао од цељских поседа. Међутим, ни у Кршком није могла дуго безбедно да борави, па је путовала од града до града, тражећи свој нови дом. Тако је и купила земљу од грофа Леонарда Горичког у Фурланији и сместила се у градићу Београд. На јесен 1469. године посетила је и своју сестру Мару у Јежеву, коју вероватно није видела преко тридесетипет година. Током посете сестри, дочекала су је нова разочарења и непријатности, али овог пута од породице њеног оца. Кантакузинина братаница, Јелача, кћерка деспота Лазара, „оклеветала“ је грофицу код султана Мехмеда II, тако да се опет нашла у нeсрећним околностима. Ипак, под султаном Мехмедом II наступила су нешто мирнија времена, тако да је решила да се више не враћа у Фурланију нити било где на Запад, па је и остала са својом сестром помажући јој у њеним пословима. Имање фурланског Београда је поклонила. Доживела је дубоку старост, тугујући за својом превремено умрлом децом. Живот кћерке српског деспота и грофице Цељске окончан је новембра 1492. године, а сахрањена је у Кончи, недалеко од Струмице.[5]

Трећи деспотов син био је Стефан, рођен око 1420. године. Име је добио вероватно по ујаку, деспоту Стефану Лазаревићу. На повељи из 1429. године, Стефан је насликан лево од сестре Кантакузине са мачем око паса, док му, као и код остале браће, на руци стоји соко. Преговори о одвођењу сестре Маре у турски харем завршени су 4. септембра 1435. године и с њом је кренуло османско посланство, као и српска пратња на челу с Гргуром и Стефаном. Поворка се после свадбе вратила у Србију, али без Стефана. Деспотов положени „залог“ је био огроман, двоје деце из куће Бранковића сада су били „гости“ султана. Стефан је вероватно био у одређеном училишту, заједно са другим таоцима из угледних балканских хришћанских породица.[6] Када је султан пронашао компромитујућа писма која је таоц слао свом оцу, деспоту Ђурђу, Стефан је одведен у далеки анадолски град Токат у којем је од давнина постојао затвор Бедеви чардак, где су били заточени најтежи преступници и политички опасни затвореници. Без обзира на вапаје султаније Маре, Мурат II је ослепио браћу Бранковиће 8. маја 1441. године. Пуних девет година будући деспот је провео у понижавајућим условима, због чега је у наредним временима постао још већи противник Османлија, за разлику од његовог брата Гргура који је желео да уз њихову помоћ приграби власт. Колико је велики деспот Ђурађ за живота одржавао и неговао слогу у породици, толико се све променило после његове смрти 1456. године. У сукобима међу најближим сродницима и у јеку највећих свађа, Гргур и Мара побегли су у Турску док су Стефан и Лазар остали на српском двору. Тежак сукоб међу члановима породице Бранковић показао је српском народу да они више нису кадри да га воде, да више нису могли тражити жртве, иако je време захтевало више пожртвовања него икада раније. Њихова свађа била је доказ њихове саможивости и безобзирности. У таквим интригама и заверама пао је и нови деспот Лазар, чиме је окончана његова двогодишња владавина. Баш у време ступања краља Матије на угарски престо и у Деспотовини су се водиле борбе око наследстава деспота Лазара, а између странака које су се ослањале на Угарску с једне и оних које су помоћ и заштиту тражиле од Турске. На челу мађарофилске странке стајали су Лазарева удовица Јелена и Лазаров брат, слепи Стефан, средњи син Ђурђев, а вођа туркофилске странке био је Михаило Анђеловић, Лазарев војвода и брат Мухамедовог везира Махмуда.[7]

Због неповерења према присталицама Јаноша Хуњадија, у Смедереву је образовано деспотско намесништво, а главна личност тог тела био је Михаило Анђеловић, док су остали чланови били деспотица Јелена и Стефан Бранковић. Јелена, жена деспoта Лазара је после деспотове смрти тражила заштиту и снагу у Михаилу Силађију, намеснику краља Матије, желећи да уз његову помоћ наследи српски престо. Међутим, Силађи је имао другачији план који је хтео да спроведе са Иваном Карвахалом, папским легатом. Силађи и Карвахал успели су да постигну споразум, а према споразуму Силађи је изашао са тестаментом деспота Лазара, по коме је тобоже српски деспот, син Ђурђeв, на самрти предао кардиналу Карвахалу своју државу.[8] Двојица великаша који су практично помогли и краљу Матији да се домогне угарског престола, желели су да искористе време и да освоје српску земљу, док у Смедереву не буде било решено питање наследника. У пролеће 1458. године краљ Матија је отпочео званичне преговоре са намесништвом у Србији, желећи да Бранковићима врати старе поседе у Угарској у замену за Деспотовину. У корист краља је било и то што је у Деспотовини надјачала и мађарофилска струја, јер је Михаило Анђеловић последњег дана марта 1458. године уклоњен са положаја, због покушаја да сам преузме деспотски положај. По Орбинију, Михаило је ухваћен на превару деспотица Јелена га је позвала „на ручак у кулу“, а он, не помишљајући да је посреди завера, радо се одазвао, да би потом био ухапшен. После преврата, главну улогу у „осакаћеној“ држави воде деспотица Јелена и слепи Стефан, који је признат за деспота, али не и од стране Ромејског царства пошто оно више није постојало, већ вероватно од самих Срба у престоници. Преговори су се одужили и тек после неких месец дана само је договорено да се Голубац преда у замену за добра у Угарској. Споразум који је сам краљ Матија потврдио није могао да се спроведе, јер краљева мајка Јелисавета није хтела да се одрекне својих поседа. У јесен 1458. године преговори су настављени, када је Матија захтевао да у замену за Голубац који је у међувремену пао у руке везира Махмуд-паше Анђеловића августа исте године, у посед добије српску престоницу Смедерево. Деспотица Јелена је уложила многo напора приликом агитовања код велможа да слепи господар Стефан промени мишљење и да дође до размене територија, због чега је и дошла у сукоб са деспотом који је сад владао само градом Смедеревом и његовом околином, пошто су Турци освојили готово целокупну територију Србије. Деспот Стефан Бранковић никада није променио мишљење у односу на захтеве угарског краља, због чега му је Матија касније одузео „токајска добра“ оптужујући га за судбину Смедерева, као важног стратешког града на Дунаву, које би, тобоже, било сачувано да је предато у руке Краљевине Угарске. Када је Стефан и формално признат за деспота, снаха Јелена је почела преговоре са босанским краљем Стефаном Томашем око удаје њене кћери за краљевог сина Стефана Томашевића. Краљ Томаш је рачунао да ће Ђурђева унука донети његовом сину у мираз остатке Српске деспотовине и поседе Бранковића у Угарској. Угарска је радо прихватила овај предлог, пошто династија Хуњади већ дуго времена није била у добрим односима са породицом Бранковић, па би на тај начин дошли и у посед Смедерева. Недељу дана после свадбе, 8. априла 1459. године, слепи деспот Стефан је протеран из своје куће и отаџбине која ће ускоро пасти у руке Османског царства. Изгубивши земљу, али не и деспотско достојанство, Стефан је потражио уточиште и заштиту у Угарској, истој оној држави која га је и склонила са власти, рачунајући да ће добити бар део од некадашњих поседа његовог оца деспота Ђурђа Бранковића. Не налазећи подршку у Угарској, „слепи прогнаник“ се упутио ка Албанији коју је посетио лета 1460. године. Вероватно по наговору породице, ту се и оженио са Ангелином, ћерком Аријанита Комнина. Услед стрепње по сопствену сигурност, сада већ као четрдесeтогодишњак, упутио се на ново путовање и то на запад код своје сестре Кантакузине. Ту, крај Удина, у оронулом замку, чије је име подсећало на српски крај, проводио је дане у беди и немаштини. Не желећи да се асимилира у туђинској околини, нити да прихвати обичаје који су владали у земљи где је напокон нашао уточиште за себе и своју породицу, па самим тим нити да прими западну хришћанску веру, Стефан је умро 9. октобра 1476. године. Можемо само закључити да је мир и спокојство  нашао тек када му је жена Ангелина пренела мошти и сахранила их у Купинику, у Срему, фебруара 1486. године.

Лазар Бранковић је био најмлађе дете Јерине и Ђурђа и у то време најмлађи „изданак“ српске династије, али његова улога се том чињеницом не умањује, баш напротив, јер због несрећних околности његове браће Гргура и Стефана, он је имао част да наследи славног оца. Рођен је око 1421. године, а име је вероватно добио по стрицу Лазару. У односу на браћу, Гргура и Стефана, није доживео тако трагичну личну судбину, али и његова судбина је била дубоко „испреплетена“ са политичким приликама које су пратиле последње деценије постојања Српске деспотовине и улоге породице Бранковић у истој. Прву „улогу“ у свету политике имао је са својих двадесет година када је у Угарској преминуо краљ Алберт II. Лазаревом оцу, деспоту Ђурађу се тада указала прилика да најмлађег сина ожени са удовицом преминулог краља, чиме би Лазар постао претендент на угарски престо. Краљица Јелисавета жестоко се успротивила тој могућности, првенствено из разлога што је у конфесионалном погледу удовица била „ватрено“ предана римокатолицизму, па јој је могућност удаје за „шизматичког“ племића била потпуно страна. Свакако, и чињеница да је Лазар био млађи од краљице Јелисавете, у многоме је утицала на став угарских дворских кругова и саме удовице. Услед несретних околности које су задесиле браћу Бранковиће 1441. године, најмлађи брат постао је потенцијални наследник деспотског достојанства Међутим, у тим тешким временима и није се могло разговарати о наследнику, јер практично држава Србија није ни постојала. Политички уговорен брак био је предвиђен и за Лазара који се 18. децембра 1446. године оженио Јеленом, кћерком морејског деспота Томе Палеолога, а братаница ромејског цара Јована VIII. [9] Према речима које потоњим генерацијама преноси епска поезија, али и на основу тврдњи Мавра Орбинија, управо је деспотица Ирина извршила одлучни утицај на избор будуће супруге Лазара Бранковића. Поред непосредне турске опасности, деспотов двор између моћних смедеревских зидина за обичног човека, ипак је изгледао сјајно и раскошно. Поготово, у време Лазареве свадбе. Била је то једина свадба коју је Ђурађ приредио својим синовима.[10] У временима када је деспот Ђурађ био у завади са породицом Хуњади, а нарочито са Михаилом Силађијем, Лазар се није показао потпуно спремним да се ухвати у коштац са наметнутом политичком ситуацијом. После рањавања и заробљавања сад већ времешног Ђурђа, Лазар је наводно одуговлачио са сакупљањем новца за откуп оца. Који мотив је имао таквим поступком и да ли је та чињеница уопште веродостојна, то историографија још није утврдила.[11]

После смрти деспота Ђурђа, децембра 1456. године, без потреса је дошло до смене на српском престолу без потреса. Дотадашњи савладар Србије, Лазар сада је постао њен господар. Прва брига деспота Лазара била је обезбеђивање међународног признања његовог достојанства, у првом реду признање султана Мехмеда II, јер је добро знао да се постојеће стање и нови положај могу одржати једино уколико своју владавину започне као султанов вазал. Србија је склопила мировни уговор с Портом јануара 1457. године. Мехмед II је постигао споразум са новим деспотом, а исти се састојао у признању деспотског достојанства Лазару Бранковићу уз гаранције да он и његова земља неће бити узнемиравани, уколико српски деспот без поговора буде извршавао своје вазалске обавезе према турској влади. У међувремену, користећи политичке прилике у рату око престола захваћеној Угарској, деспот Лазар је успео да под своју власт врати Ковин и околна места. Спољнополитички догађаји су ипак били мања брига за Ђурђевог најмлађег сина, јер је политичка криза у самој Србији и Смедереву још више продубила јаз у породици Бранковић. Својом улогом, деспотица Јерина није била у позицији да спречи раздор међу децом, већ је он појачан. У запису Орбинија стоји: „Ђурађ је у завештању одредио да његова жена Јерина управља државом његових синова“. Није потпуно сигурно да ли се заиста радило о озбиљном политичком сукобу, у коме је деспот Лазар био одговоран за смрт сопствене мајке и прогонство брата Гргура и сестре Маре или је пак било реч о ривалству око хијерархијског првенства унутар династије Бранковић. У сваком случају, због непотпуних информација, али и непоуздане аутентичности извора из тог доба, можемо само закључити да је дошло до озбиљних подвала у оквиру српске владарске породице. У намери да очува државу и продужи њен опстанак, као турски вазал, Лазар је са војском у јесен 1457. године, провалио у Банат, чиме је дошао у директан сукоб са Угарском. Упркос званично мирним односима Турске и вазалне Србије и без обзира на постигнути споразум и отоманске гаранције, султан Мехмед II је одлучио да уништи све преостале све независне или релативно независне веће државе на Балкану. У датој ситуацији ни деспот Лазар није дуго опстао на власти, али ни у животу. Умро је 20. јануара 1458. године, као релативно млад човек. Савремени писани извори који говоре о животу и делатности последњег господара слободне Деспотовине из породице Бранковић, наводе да је преминуо од разочарења и туге, сазнавши да Мехмед II припрема одлучујући ратни поход на Србију. Други непоуздани извори саопштавају да су његови поступци према мајци и осталим члановима породице изазвали незадовољство међу српском властелом што је резултирало „тихим и врло ефективним“ уклањањем деспота с власти, док писац родослова куће Бранковића изричито тврди да је Лазар отрован од стране властеле. Највероватније, деспот Лазар није умро природном смрћу, већ је био убијен. Такође, извори нам не казују ништа о здравственом стању деспота Лазара непосредно пред његову смрт, односно не знамо да ли је био болестан. Међутим, знамо сигурно да је у једном писму Дубровачкој Републици, месец дана пре смрти тврдио да се добро осећа: „…и ми милостији Божијом имамо се добре како је воља Божија“.[12] Деспот Лазар није имао мушких потомака, а његовом смрћу породица Бранковић није нестала у „тминама“ српске државотворне повеснице, али је та смрт свакако била весник краја сложне државе Србије.

Литература:

[1] Дубровчани у писму дословце наводе: „…што нам уписасте за госпођу Јелену, кћер господина Ђурђа…“, види: Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма, I/1, Београд, Сремски Карловци, 1929-1934, стр. 157.

[2] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Српска књижевна задруга, Београд, 1994, стр. 139.

[3] Момчило Спремић, Јерина/Ирина Бранковић, Српски биографски речник, Матица српска, Нови Сад, 2009, стр. 393.

[4] „На то Мурат посла Ђурђу Сараџи-пашу са свог двора да тражи редован харач, као и султану за жену деспотову кћер Марију. То је јако ражалостило Ђурђа, није му било криво да плати харач, али му је било веома тешко да му даде кћер за жену. На крају, савладан речима своје жене Јерине, или (како је други зову) Ирене, даде му је у нади да ће се тим сродством сасвим помирити с Муратом“.

[5] Алекса Ивић, Нови подаци о грофици Катарини Цељској, Летопис Матице српске, 268, VIII, Матица српска, Нови Сад, 1910, стр. 45-49.

[6] Бертрандон де ла Брокијер, Путопис, путовање преко мора, кроз Палестину, Малу Азију, Србију и Француску, Чигоја штампа, Београд, 2002, стр. 117.

[7] Велимир Стефановић, Краљ Матија и српска деспотовина, Летопис Матице српске, 330, CCV, 3, Матица српска, Нови Сад, 1931, стр. 242.

[8] Исто, стр. 244.

[9] Љубомир Стојановић, Стари српски родослови и летописи, Српска краљевска академија, Сремски Карловци, 1927, стр. 235. Момчило Спремић, нав. дело, стр. 315.

[10] Јохан Хојзинга, Јесен средњег века, Матица хрватска, Загреб, 1964, стр. 39.

[11] Ђорђе Сремац, Посланица о пропасти Угарског краљевства, Српска књижевна задруга, Београд, 1987, стр. 10-11.

[12] Љубомир Стојановић, Старе српске повеље и писма, II, Београд, Сремски Карловци, 1929-1934, стр. 160.