Аутор: Јованка Симић, новинар
СРБИ нису имали школованог лекара све до октобра 1757. године када је Јован Апостоловић постао први наш доктор медицине пошто је у Халеу, где је претходне три године студирао, одбранио дисертацију на латинском језику „О начину како душевни ефекти утичу на човечје тело“ (Dissertatio inauguralis medico-philosophica exhibens modum quo affectus animi in corpus Humanum agunt generatim). У историји медицине била је то једна од првих научних теорија о утицају стреса на физичко здравље људи.
Породица Јована Апостоловића (1730–1770) пореклом је из Солуна али се преселила у Будим где је рођено и њихово треће дете, син Јован, будући први српски лекар. Јованов деда Дима Апостоловић, био је сапунџија у „Табану“, кварту Будима у којем су махом живели Срби.
Вукан и Љубица Апостоловић су сво троје своје деце одгајали у духу православља и традиционалних обичаја. Јован, забележили су њихови савременици, био је дете нежног здравља па је сасвим могуће да је и то био један од разлога његовог доцнијег интересовања за медицину.
У Будиму, код учитеља Дамјана Игњатовића, стекао је основно образовање и по његовом савету школовање је наставио у Лицеју у Пожуну (Братислава) где је од 1749. до 1754. године изучавао филозофију и реторику. Апостоловић је и у тој образовној установи знањем и општим образовањем засенио све ученике. То није промакло директору Лицеја и професору филозофије Михану Пешоку, који је даровитог ђака наговорио да се посвети изучавању медицине. Тако је и било.
Апостоловић је био веома запажен студент медицине у Халеу, те није било изненађење што му је пружена прилика да већ две године, пошто је дипломирао на основним студијама, брани докторску дисертацију. Један примерак његовог визионарског рада на четрдесетак страница чува се у Универзитетској библиотеци у Будимпешти а други у Британском музеју у Лондону.
Докторску дисертацију посветио је свом професору и ментору Герхарду ван Свитену. У посвети је, између осталог, навео да је „први из славног српског народа који је свој дух поклонио медицинској науци“.
У наставку посвете изразио је наду да ће његов успех покренути његов „ угледни српски род, до сада довољно славан по оружју, да убудуће буде славан у науци и књижевности те да се тако, не само мачем, већ и науком бори за напредак своје миле отаџбине“.
Како наводи др Сакач, један од аутора свеобухватног научног рада о Апостоловићу и начелник Дневне болнице и Клинике за нефроимунологију у Новом Саду, први српски образовани лекар на своју дисертацију потписао се као „Србин из Будима.“
У свом докторату млади лекар Апостоловић указао је на везу између филозофије и медицине свога доба објашњавајући појам душе и њеног утицаја на ментално и физичко здравље човека. У свом раду цитирао је неколико десетина стручњака тог времена али и историјских личности и филозофа попут Аристотела. Апостоловићев закључак да су ум и тело динамички повезани.
Сматрао је, наиме, да се процес размишљања зауставља када притисак утиче на мозак, а то се догађа у случајевима вртоглавице или кад човек доживи велику бол. Своју теорију Апостоловић је допунио тврдњом течност у нервима има могућност да мисли, односно да својим проласком кроз делове мозга, производи одређене мисли. Историја медицине памти га као оснивача психосоматске медицине.
После завршених студија и одбране докторске дисертације, Апостоловић се због родитеља вратио у Будим и у свом родном граду једно време радио је као лекар. Убрзо је добио позив српске заједнице из Новог Сада са молбом да буде први лекар у Новом Саду. Радо је прихватио тај позив јер Нови Сад је у то време био Српска Атина, културни центар не само Срба у Аустроугарској, него и шире. Преселио се 1759. године и запослио у приватној лекарској пракси као једини школовани лекар у вароши.
Када се у Београду и Банату појавила куга и запретила је опасност од ширења заразе, власт Новог Сада јануара 1763. поставила је Апостоловића за главног доктора у лечењу оболелих и спречавању даљег ширења опасне заразе. Савременици су забележили да је његова годишња плата тада износила 300 форинти.
Приликом доношења решења о његовом именовању на то значајно место, диплома др Апостоловића прочитана је наглас на седници Магистрата. Истакнуто је да он заслужује највећа признања. Тим пре што се убрзо испоставило да су превентивне и карантинске мере које је увео, спречиле да се куга прошири по Новом Саду. Али, убрзо пошто је опасност од заразе минула, поједини челници вароши стали су на становиште да је плата др Апостоловића превисока и да је треба умањити за 100 форинти.
Први српски лекар није на то пристао. Предао је своју оставку а чланови Магистрата који су били под утицајем католичког клера и германског становништва, разрешили су га дужности главног лекара. У неким списима стоји да је разрешење образложено како Новом Саду није више неопходан градски лекар те да би новац намењен за његову зараду, било исплативије усмерити у трговину дрветом или стоком.
До краја живота, а већ начетог здравља, Апостоловић је наставио да ради као приватни лекар у Новом Саду. У неколико наврата прелазио је Дунав и Саву како би помогао свом народу зараженом колером. Помагао је у сузбијању заразе и у Београдском пашалуку. Преминуо је прерано, у четрдесетој години, највероватније од туберкулозе.
На овог изузетног човека, данашње Новосађане подсећа биста др Јована Апостоловића (рад вајара и лекара др Владимира Јокановића) која је постављена испред Пастеровог завода.
ЛИТЕРАТУРА:
Крстић, Угљеша: Доктор Јован Апостоловић, први Србин лекар, Зборник Матице српске за књижевност и језик, 1955.
Радивој Симоновић: Срби, лекари у Војводини, Београд. 1937.
Владимир Сакач: Из историје Новог Сада и његовог здравства 2008.
Остави коментар