Аутор: Стеван Стојков
Мало је песама попут ње. На прве њене тактове тело задрхти, а срце се стегне, па тек кад се уздах отме из груди, оно настави да куца. И још дуго пошто се песма заврши, оно куца у њеном ритму. Куца у ритму песме у којој се на најлепши могући начин обједињује чежња за завичајем, патња, ратна страхота, али и велика снага једног народа. Таква песма, с пуним правом, има култни значај за тај народ.
Песма „Тамо далеко“ спевана је на грчком острву Крфу 1916. године. Одмах је постала незванична химна српског војника. Помогла му је да се отргне из загрљаја смрти која га је неуморно у корак пратила док се повлачио преко беспућа Албаније и заједно с њим дошла на Крф. Улила му је преко потребну снагу. Помогла му је да васкрсне на Крфу. Да се што пре врати у борбени строј, пробије Солунски фронт и незаустављивим јуришем ослободи своју отаџбину.
Родољубива песма „Тамо далеко“ представља једно од најдирљивијих сведочанстава повлачења Србије преко албанских планина и мочвара до Крфа и њеног опоравка на том острву. Епопеје зване Албанска голгота.
И није грешка што се каже да се повлачила Србија. Те ратне зиме 1915–1916. године, одиграо се догађај до тада незабележен у историји Европе и света. Не желећи да капитулира, једна држава – њен краљ и регент, влада, Народна скупштина, Врховна команда, војска, Народна банка, све кључне установе, народ – напустила је своју територију да би се, преко две суседне (Црна Гора и Албанија), повукла на тле треће земље (Грчка).
Повлачење је почело 15. октобра 1915. године, а завршило се 18. јануара 1916. Савезници су започели евакуацију српске војске са албанске обале на грчко острво Крф 17. јануара 1916. године. Последњи српски војници евакуисани су са албанске обале 18. априла. Тачан број страдалих војника и цивила ни данас се не зна.
Повлачење преко Албаније је један од најтрагичнијих догађаја у српској историји. У колективном сећању српског народа оно заузима важно, а поред Косовског боја, можда и кључно место. Стога, ни после 105 година прича о Албанској голготи, о великом страдању и васкрсу Србије, као ни о догађајима који су јој претходили, не могу се испричати хладне главе.
Србија мора нестати
Балкан, спона између истока и запада, је место на којем су се одувек укрштали интереси великих сила и неретко исписивала светска историја. Услед нарушене равнотеже снага на светском нивоу, управо на овој територији започиње Велики рат.
Нарасла моћ Немачке и нагло слабљење Русије стварају прилику Аустроугарској да оствари своје конкретне интересе на Балкану. Двојна монархија жели да прошири своју територију, а једини пут је води на југ. Окупиравши Босну и Херцеговину 1878. године, Краљевина Србија постаје препрека даљем ширењу моћног царства.
Планови Аустроугарске су у потпуности сагласни са немачким планом продора на Балкан. Независна и супротстављена Србија се доживљава као највећа опасност. Као таква држава, Србија мора нестати. А њеним нестанком, решило би се и јужнословенско питање које постаје све актуелније. Стога, Аустроугарска вреба погодан тренутак да се разрачуна са Србијом.
Од 1907. године Двојна монархија систематично тражи начин или да припоји или да окупира Србију. Покушај економског уништавања Србије кроз Царински рат бива осујећен. Из њега Србија излази јача. Анексија Босне и Херцеговине 1908. године представља нову кризу у односима Аустроугарске и Србије. А отворене претње ратом које су Србији и Русији 1909. године упутиле Немачка и Аустроугарска воде свет ка ивици рата.
Уместо светског рата, избијају Балкански ратови из којих Србија излази као победница – територијално већа и морално јача. Ситуација између ње и Аустроугарске се додатно затеже.
Повод за рат
Иако су Немачка и Аустроугарска желеле и већ отпочеле припреме за рат са Србијом, погодан тренутак за његово почињање је стално измицао. Изостајао им је добар разлог – оправдање да војно нападну Србију.
Сарајевски атентат 28. јуна 1914. године у којем је припадник организације „Млада Босна“, Србин, Гаврило Принцип убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда послужиће као повод за коначан обрачун са Србијом. Аустроугарска одмах оптужује Србију да стоји иза атентата и покреће веома снажну светску кампању за рат против ње.
Аустроугарски велепосланик барон фон Гизл 23. јула 1914. године у 18 часова уручује ноту своје земље заступнику српског председника владе Лазару Пачуу, министру финансија. Двојна монархија од Србије изричито захтева одговор у року од 48 сати.
Свет је шокиран нотом која је упућена Србији. Нота је у ствари ултиматум, тако смишљен да буде неприхватљив за Србију. Његовим прихватањем у целости, Србија би се одрекла свог суверенитета. Желећи да по свако цену избегне ратни сукоб, Србија суштински прихвата ултиматум, осим једне тачке – да аустроугарски чиновници обављају истрагу атентата на њеној територији. Овакав одговор није задовољавајући за Аустроугарску и непосредно по примању српског одговора односи између ње и Србије се прекидају.
Упутивши Србији ултиматум састављен тако да на њега друга страна неће моћи одговорити позитивно на све захтеве изнете у њему, Аустроугарска је добила оно што је толико дуго тражила: формално–правно и дипломатско оправдање за рат.
- јула 1914. године Аустроугарска објављује рат Србији. Историја по први пут бележи да је објава рата послата обичним телеграмом или отвореном поштом.
Велики рат је почео
Напад на Србију кренуо је са река. Дунав и Сава представљају границу између зараћених страна. Аустроугарски ратни бродови монитори крећу се њима у касним вечерњим сатима 28. јула 1914. године. Почиње бомбардовање главног града Србије. Не располажући адекватним оружјем да одговори на напад, српска војска је немоћна. Београд трпи велика разарања.
У Ниш, ратну српску престоницу, 29. јула 1914. године стиже писмо из Русије. Руски цар Николај II Романов поручује да Русија неће остати равнодушна према судбини Србије. Због савезништа са Русијом, у оквиру Атанте, на страну Србије стају и Француска и Велика Британија. Европу захвата ратни пламен. Први светски рат је почео.
Копнени напад на Србију долази из Босне и Херцеговине и Срема. Прва аустроугараска офанзива на Србију почела је 12. августа 1914. године. Њена 5. армија започиње форсирање реке Дрине и 14. августа наступа у правцу од Лознице према Ваљеву.
Врховна команда Србије није очекивала главни напад преко Дрине. Српска војска креће у прегруписавање, што непријатељу омогућава брзо напредовање. У људству и оружју, српска војска се не може мерити са аустроугарском. Међутим, са Балканским ратовима иза себе, српска војска има велико ратно искуство, неопходно да би се рат правилно могао водити. Одлучујућа битка води се од 15. до 24. августа на Церу.
Српска војска предвођена генералом Степом Степановићем остварује величанствену победу. Непријатељска војска бежи у расулу и до 27. августа на територији Србије, осим заробљеника, нема више ни једног аустроугарског војника. Победа на Церу представља прву победу савезника у Првом светском рату. За овај подухват Степа Степановић добија чин војводе.
Аустроугарски злочини
Иза аустроугарске војске, у Мачви, Јадру, Рађевини, Поцерини, српски војници затичу језиве призоре стравичних злочина. Непријатељске снаге су се на најбестијалнији начин обрачунавале са цивилним становништвом. Затечене и згрожене злочинима над недужнима, српске власти позивају стране експерте и новинаре да истраже и светску јавност обавесте о аустроугарским злочинима.
Из извештаја Арчибалда Рајса, угледног швајцарског криминолога, светска јавност стиче јасну слику о размерама недела аустроугарских снага.
Будући да на својим фронтовима трпе поразе, савезници захтевају од Србије да изврши офанзиву на територији Аустроугарске и тако за себе веже део њених снага.
Српска офанзива је кратког даха. Двојна монархија покреће 8. септембра 1914. године другу офанзиву против Србије. Српске снаге су приморане на повлачење.
Од 17. до 22. септембра 1914. године воде се жестоке борбе, прса у прса, између српских и аустроугарских војника на Мачковом камену. Након ових беспоштедних борби линије фронта се устаљују. Води се позициони рат. Њиме далеко надмоћнији непријатељ исцрпљује српску војску. Војска се не допуњује у људству, а артиљеријске муниције понестаје. 6. новембра 1914. године почиње трећа аустроугарска офанзива на Србију.
Нова победа
Врховна команда наређује повлачење српске војске ка реци Колубари. План је искористити Колубару и масиве ваљевских планина као природну препреку од непријатеља. Скупити снаге, одморити војску и са добре позиције кренути у контранапад.
Повлачење војске отежавају непрегледна колона цивила која их прати. Видевши какве су злочине починиле аустроугарске снаге, народ своју судбину у потпуности везује за војску. Призор уплашеног народа у збегу слаби морал српских војника.
Критичан моменат представља долазак на фронт 1 300 каплара и коначно допремање артиљеријске муниције.
Комадант Прве армије Живојин Мишић доноси судбоносну одлуку. Самоиницијативно скраћује фронт и на тај начин пружа својим војницима преко потребни одмор. Одморна војска 3. децембра са обода Сувобора креће у контраофанзиву и остварује победу.
У Колубарској бици аустроугарска војска је потучена до ногу. Победа српске војске на Колубари ушла је у све уџбенике војних академија на свету као јединствена у војној историји. За овај јединствен подухват Живојин Мишић је добио чин војводе.
Земља смрти
Ратну 1915. годину Србија дочекује слободна. Победе које је њена војска извојевала против надмоћнијег непријатеља задивиле су свет. Међутим, цена плаћена за велике победе је изизетно висока. За одбрану отаџбине војска и народ су претрпели страховите жртве. Земља је разорена, села и градови су порушени, витални објекти уништени. А појавио се и нови непријатељ – пегави тифус.
Србијом хара стравична епидемија пегавог тифуса. Тифус су донели аустроугарски војници. Тачније, он је заостао за њима и са мађарских болесника прелази на српске војнике и народ. Србија је била пуна заражених, а њихов број се непрекидно повећавао. Тачан број се не зна. Процењује се да је заражених војника и цивила било око 400 000. Умире се на сваком кораку. Амерички новинар Џон Рид описује Србију као земљу смрти.
У борби против пегавог тифуса немерљив допринос су дале савезничке здравствене мисије. Без помоћи око 2 000 медицинског особља које је пристигло у Србију из десетак земаља, ова пошаст не би била побеђена.
Рат се наставља
Аустроугарска и Немачка нису рачунале на овакав развој догађаја. По њиховом плану, аустроугарска војска је требало, као казнена експедиција, да се прошета Србијом. Како би избегли отварање фронта на Балкану и преусмеравање војних трупа на њега, оне Србији нуде сепаратни мир.
Верујући да ће савезници однети победу у рату који је тек почео и да ће она, будући да се борила на њиховој страни, остварити свој ратни циљ прокламован Нишком декларацијом децембра 1914. године – уједињење свих јужних Словена – Србија одбија понуду. Рат се наставља.
Немачка доноси одлуку да је дошло време да се коначно заврши са Србијом. Централним силама се 6. септембра придружује Бугарска. Србија је окружена са свих страна. 5. октобра 1915. године креће офанзива на Србију. Малу краљевину нападају удружена немачко-аустроугарско-бугарске снаге.
Као и први пут напад долази са река. Немачке и аустроугарске снаге прелазе Дрину, Дунав и Саву. Непријатељ бомбардује Београд и остале пограничне градове. Заједно с војском, Београд бране и његови становници: жене, деца и старци. Најжешће борбе се воде на Дунавском кеју. У њима се посебно истиче батаљон мајора Драгутина Гавриловића.
Отпор који пружају српске снаге је жесток, али не и довољан. Надмоћнији непријатељ приморава браниоце Београда на повлачење. Код Смедерева Немци прелазе Дунав. Тиме пут ка долини Мораве за непријатеље бива отворен.
Избећи окружење
Врховна команда доноси одлуку да се српске снаге повуку са река. Одступа се у правцу централних и јужних планинских делова земље, како би се избегло окружење непријатељских снага. Са војском повлаче се и цивили и сав државни апарат. Циљ је што дуже задржати продирање непријатеља и на тај начин дати савезницима времена да реагују.
Наиме, француски војни контигент који се налази у Солуну кренуо је ка Македонији како би помогао српској војсци. Уместо помоћи, уследио је нови ударац. 14. октобра 1915. године Србију са истока напада Бугарска.
Непријатељске снаге надиру са свих страна. Немачке и аустроугарске са севера и запада, а бугарске са истока. Београд, Смедерево, Шабац, Врање и Лесковац су освојени. Почиње евакуација Ниша. Српска војска се премешта на нов борбени положај – у Краљево. Опште одступање почиње 15. октобра 1915. године.
Бугарске снаге 22. октобра 1915. године заузимају Скопље. Спајање савезника и Срба тиме је онемогућено.
Једини избор
Препуштена сама себи српска војска нема пуно избора. Повлачење се наставља. По хладном и кишовитом времену српске војнике и цивиле пут води долином Ибра ка Рашкој. У Рашкој 4. новембра 1915. године заседа влада. Мора се донети одговор на судбоносно питање шта даље.
Капитулација се категорички одбацује. Побеђена земља одлучује да се не преда. Опредељује се за најтеже решење. Србија наставља рат.
Непријатељски напади не престају. Српска војска је приморана на даље повлачење. Из Рашке она креће ка Косову. У Митровицу 12. новембра 1915. године стиже влада, краљ, регент. Убрзо, на том простору ће се наћи целокупна српска војска. На Косову се понова решава судбина Србије.
Одлучује се да борбу треба наставити до краја и по цену даљег повлачења, ван граница Србије. Доноси се најтежа одлука – Србија креће у повлачење преко Албаније.
Три правца
Почињу припреме за даље повлачење. Српска влада постиже договор са председником албанске владе Есад-пашом Топтанијем о преласку српске војске преко Албаније. Део државне документације се спаљује. Војници са топова скидају затвараче и нишанске справе, топовске цеви закопавају или уништавају. Носи се само најосновније. Само оно што се може понети на леђима.
На тајну локацију скривају се државне инсигније. Традиција тако налаже, јер ако краљ напушта земљу, круна – симбол државности – мора остати у њој.
Српска војска, државни апарат и цивили, представници савезничких војних и цивилних мисија, заробљеници повлаче се у три правца. Из Призрена, преко Љум Куле и села Пуке, ка Скадру први су кренули краљ Петар, регент Александар, влада, Врховна команда и војници Нових области. Овај правац је најкраћи. Пут је био дугачак 115 km, али водио је преко тешко проходних албанских планина, па је био и најтежи.
Други правац повлачења водио је од Пећи, преко Рожаја, до Андријевице, Подгорице па даље до Скадра. Њиме се повлаче Прва, Друга и Трећа армија као и трупе Одбране Београда. Војску прате цивили и представници савезничких мисија. Овај правац је знатно дужи од првог. Дугачак је око 300 km.
Српски регрути, војници Тимочке војске и аустроугарски војници кренули су у повлачење трећим правцем, из Призрена ка Љуми, па даље кроз албанске планине ка Дебру и Струги.
И док непрегледне колоне српских војника и цивила прелазе албанску границу, немачка војна команда обавештава светску јавност да, осим бедних остатака који су се разбежали по албанским планинама, српска војска више не постоји.
Путеви страдања и умирања
Независно од правца којим су се српски војници и цивили упутили, на сваком од њих чекала их је велика патња, страдање и умирање. Кишу која их је испратила из вољене отаџбине, убрзо је заменио снег и цича зима. Без зимске гардеробе, већ уморне и гладне, пред српским страдалницима се злокобно уздижу албанске планине, високе преко 1 800 метара надморске висине, оковане снегом и ледом.
Слике које остају дубоко урезане у сећање целог света су прелазак српске војске преко Везировог моста и носиљка у којем свог комаданта, војводу Путника, носе његови војници.
Војска која се креће првим правцем суочава се, поред тешко проходног терена, дубоког снега, веома ниских температура, недостатка хране, и са нападима побуњених албанских племена. Есад-паша није учврстио власт у читавој земљи, те и поред његовог пријатељског држања према српској војсци он не успева да јој у потпуности гарантује безбедан пролаз кроз Албанију.
На колону уморних, промрзлих и изгладнелих из заседа пуцају албански бандити и одметници. Страдају војници и цивили, а међу њима и велики број жена и деце.
Страдање и умирање није ништа мање ни на другом правцу повлачења. Велики број српских војника и цивила, услед исцрпљености и глади, вечни сан проналази у дубоком снегу. Планина Чакор остала је упамћена као планина страдања и умирања.
Одступницу на почетку овог пута српској војсци омогућили су храбри војници сердар Јанка Вукотића који су у чувеној Мојковачкој бици зауставили аустроугарску офанзиву.
Правац којим су се повлачили српски регрути највероватније је био и правац највећег страдања и умирања. Из Србије је кренуло око 33 000 српских регрута, а албанску Голготу је преживело само 4 000 њих. Мали број њих је дезертирао. Велика већина је, како се претпоставља, умрла на путу током повлачења. То су били дечаци старости од 17 до 19 година – будућност српске војске.
Великом страдању српских регрута допринело је одступање од првобитног плана према којем су они требали да се поред Охридског језера пробију до Солуна. Бугарским освајањем Струга, они су били приморани да наставе повлачење преко Елбасана, Тиране и Драча до Валоне.
Српски војници и цивили су се кроз тешко проходне албанске висове повлачили корачајући стопу по стопу. Повлачили су се уморни, гладни, промрзли, рањени и болесни. Сурове албанске планине им нису нудиле никакав заклон, одмор и храну. Ходало се кроз дубок снег. У снегу, крај пута, се одмарало и спавало. У снегу се умирало.
Мртви војници, жене, деца и старци које снег још није скроз завејао били су путоказ живима куда треба да иду даље. Живи су поред њих пролазили у тишини. Ћутке трпећи велике напоре. Многи од њих су се помирили са судбином, па су у часу смрзавања осетили само неизмерну срећу – мукама је дошао крај. Онима које још није напустила воља да прегрме мученички марш, понестаје снаге, а Скадар, где их чека савезничка помоћ чини се све даљим и даљим.
Страдање не престаје
Први српски војници и цивили изнурени коначно стижу у Скадар. Исцрпљени, с муком корачају. Убрзо после њих у Скадар стижу регент, влада, Врховна команда, Народна скупштина, представници савезничких мисија, народ. Од 15. до 21. децембра окупља се главнина преостале војске. Око Скадра у тим тренуцима налази се око 185 000 људи. Уследило је огромно разочарење.
Савезници нису обезбедили обећане базе и прихватне станице за српску војску и цивиле који су се повлачили са њом. Српско страдање се наставља. Преморени, болесни и гладни људи умиру по улицама Скадра. Умиру од глади, јер хране коју су обећали савезници нема.
По савезничком плану лука „Св. Јован Медовски“ је требало да буде база за снабдевање и евакуацију српске војске и цивила. Многи Срби су у Св. Јовану Медовском први пут видели море. Очекивали су да ће доласком на море наћи спас. Међутим, магацини са храном и савезнички бродови тамо их нису дочекали.
У луку „Св. Јован Медовски“ савезнички бродови нису могли безбедно да уплове. Пешчана обала је била плитка, а непријатељска база у Котору сувише близу. Непријатељски хидроавиони и подморнице су свакодневно нападале савезничке трупе. Сваки други савезнички брод који би упловио у луку бивао би потопљен. Стога, савезници обустављају допремање хране у луку „Св. Јован Медовски“.
Од 7. до 29. децембра ниједан савезнички брод није упловио у Медовску луку. И онако недовољна, следовања хране постају све мања. Ситуација постаје све тежа, па регент и Влада покушавају да нађу спас. Регент Александар 18. децембра 1915. године пише руском цару и моли за помоћ. Одговор стиже 22. децембра – руски цар обећава помоћ.
На изричито захтевање Николаја II Романовог помоћ почиње да пристиже. Из луке „Св. Јован Медовски“ почетком јануара 1916. године креће први транспорт српских војника. Они се бродовима превозе у Бизерту, у Тунис.
Ново повлачење
Српска влада се успротивила одвожењу српских војника у Бизерту, тако далеко од отаџбине. Савезници траже нови одговор на питање шта учинити са српском војском и цивилима. Прихвата се француска идеја да се остатак српске војске и цивили евакуишу на грчко острво Крф. Пошто је у то време Грчка била неутрална, одред француских алпских стрелаца стациониран у Бизерти искрцава се на острво Крф и окупира га.
Међутим, транспорт српских страдалника никако да почне. Напади аустроугара не престају. Због угрожености луке „Св. Јован Медовски“, савезници предлажу померање српске војске ка Драчу и Валони. Креће се у ново повлачење. Српска војска је приморана да напусти Скадар, Љеш и Медову и креће у пешачење до Драча и Валоне. Почиње ново српско страдање, можда и најтежа етапа албанске голготе.
Тих дана киша непрестано пада. Барама и мочварама богата обала албанског приморја постаје још непроходнија. Изливају се реке које српској војсци пресецају пут. Око изморених српских страдалника на све стране је вода, блато и глиб кроз који они изморени, гладни и болесни морају да се пробијају. Стаза практично и нема, па тражећи чврсто тло српски војници неретко морају да газе по својим мртвим друговима.
Пред крај јануара српска војска стиже до Драча. Међутим, Драчу се приближавају и непријатељске снаге, те се креће у одступање према Валони. Страдање и умирање српских војника и цивила на бескрајном маршу се наставља. Марш према луци спаса, наводно због заразе која се раширила међу српском војском, заустављају Италијани. Они десетак дана држе гладне и изнемогле људе на домак луке пуне хране. Тек на енергичну француску интервенцију Италијани ослобађају пут према Валони.
После препешачених око 240 km српски војници и цивили стижу до последње станице албанске Голготе. Стижу у Валону. Лука Валона је дубока и налази се на безбедном одстојању, те представља најпогоднији луку за евакуацију српске војске и цивила.
Након састанка председника српске владе Николе Пашића и италијанског краља Виториа Емануелеа III, одржаног средином јануара 1916. године на југу Италије, у луци Бриндизи, Италијани поправљају однос према српским страдалницима. Уступају највише бродова и евакуација коју организују француске снаге почиње 26. јанура 1916. године. На савезничке бродове се дневно укрцава од 3 000 до 9 500 људи. Она ће трајати све до 19. фебруара, с тим што ће на албанској обали све до 05. априла 1916. године остати коњичка дивизија српске војске, која ће се евакуисати последња.
Евакуација српских војника и цивила из Албаније представља највећу поморску евакуацију у Великом рату. У њој је учествовала флота од 45 италијанских бродова, 25 француских, 11 британских, као и 6 италијанских и француских бродова-болница. Овај огроман подухват савезника пратило је 70 ратних бродова и око 100 миноловаца и ловаца подморница. Њихов задатак је био да штите транспорт српске војске и цивила од напада аустроугарских снага које су желеле да осујете акцију спашавања Срба. Постављени задатак су испунили.
Сви бродови са српским војницима и цивилима неоштећени стижу на једно од најлепших медитеранских острва, на Крф.
Острво смрти и васкрса
Ратна лука Гувија, удаљена десетак километара северно од града Крфа, прихватила је све савезничке бродове са српским војницима и цивилима. Пристигли српски војници су превожени на мало острво Лазарет. Ту им је указивана прва медицинска помоћ. Такође, ту се вршила и њихова тријажа. Животно најугроженији војници су се превозили на острво Видо. Острво Видо је остало упамћено као српско острво смрти. Умирање на малом грчком острву надомак Крфа представљало је врхунац српске голготе започете у албанским планинама.
На пустом и каменитом острву, острву змија како су Грци тад звали Видо, уз помоћ материјала са француских бродова подижу се импровизовани шатори како српски војници не би умирали на ледини и киши. Дневно умире око 150 војника. На острво Видо се шаље комплетна моравска болница како би се зауставио помор. У помоћ јој пристижу и чачанска и пиротска војна болница. Али умирање српских војника се наставља.
Војници који су упућивани на Видо су у веома тешком стању, неки од њих теже једва тридесетак килограма. Непрекидно стижу нови болесници. Исцрпљени до крајних граница многи од њих умиру још на носилима.
Своје мртве другове српски војници су у почетку сахрањивали у плитке камене гробнице на обали острва Вида. Вечни мир ту је пронашло 1 200 српских војника. Када умрле више није било могуће сахрањивати на каменитом тлу, односили су их на пучину и полагали у плаве дубине Јонског мора.
Плава гробница представља један од најтрагичнијих догађаја у српској историји. У њој је спокој нашло више од 5 000 српских војника. Њима у спомен песник Милутин Бојић, који је заједно с њима прешао Албанску голготу, спевао је потресну песму „Плава гробница“.
Српски војници и цивили умиру и ван острва Вида. До 21. фебруара 1916. године на Крф је пристигло око 150 000 људи. Крфски санитет сачињавали су лекари и медицинско особље из више од десетак земаља: из Србије, Велике Британије, Русије, Француске, САД, Грчке, Италије, Швајцарске, Јапана…
Велики број српских војника је био животно угрожен, па и поред пружене помоћи и неге они умиру. После 3 месеца сталног повлачења и пређених безмало 800 km организам није могао више да издржи. Широм Крфа Срби се сахрањују на 27 војничких гробља. Највећа се налазе у Като Коракјану и Агиос Матеосу. Процењује се да је на Крфу умрло око 7 000 српских војника. Они представљају последње жртве Албанске голготе.
Стиже рано јонско пролеће. Уз сунце, море и маслине српска војска се брзо опоравља. Српска држава почиње да функционише на туђој територији. У храни се не оскудева, а Французи допремају српској војсци нове униформе, опрему и оружје.
Међу српском војском влада изузетна дисциплина. Уређују се логори, поново се чује марш војничких цокула. Препорођена српска војска најављује васкрс Србије. Војници жељно очекују дан када ће кренути на Солунски фронт. Крфом се разлеже песма српских војника. Певају „Тамо далеко“.
*
Албанска голгота представља стратешко повлачење српске војске и цивила преко завејаних албанских планина. Тај страшни марш, марш страдања и умирања, српски народ је лаконски описао у стиху: „Нико не зна шта су муке тешке, док не прође Албанију пешке“.
Тачан број страдалих војника и цивила у том маршу никад нећемо сазнати. Према званичној процени комисије Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца реч је о 77 455 војника и око 140 000 цивила.
Како су наши преци уопште успели да издрже надљудске напоре и победе смрт на овом страшном маршу? Станислав Винавер, један од 1300 каплара, и сам учесник овог марша, у збирци песама „Ратни другови“ кроз стихове нам је пружио одговор:
„Слободе је била пуна наша Србија… Њоме се дисало… Њу су понели собом…“
Композитор песме „Тамо далеко“ је Ђорђе Маринковић, самоуки музичар рођен у селу Корбову надомак Кладова. Текст песме је написао на Крфу 1916. године, а у Паризу 1922. године су му призната ауторска права на њу.
Извори и инспирација:
https://www.kcns.org.rs/agora/srpska-golgota-i-vaskrsnuce-1916-godine/
https://www.youtube.com/watch?v=vix-U87VFcY&t=1570s
https://www.youtube.com/watch?v=Ft9hkMvEgcY&t=4244s
https://www.youtube.com/watch?v=-gMd758zbnY&t=5091s
https://www.youtube.com/watch?v=j7MLTvB62Oc&t=
Остави коментар