Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар
Када говоримо о циљевима албанског националног покрета, онда морамо истаћи да су они дефинисани и прокламовани још у 19. веку. Призренске лиге дале су тада кључни допринос буђењу албанског национализма, али и дефинисању његових најважнијих задатака. Суштински, ти циљеви и задаци сводили су се на формирање „Велике“ или „Природне Албаније“. Односно, та великонационална организација исказала је јасну тежњу за деловањем у правцу обједињавања територија на којима су у оквиру Османлијског царства, у већем или мањем проценту, живели Албанци. У саставу те албанске националне државе, према плановима Призренске лиге, требали су да се нађу Јањински вилајет (данашња јужна Албанија), Скадарски вилајет (данашња северна Албанија), Манастирски вилајет (данашња западна Северна Македонија) и Косовски вилајет (данашњи простор Рашке области, Космета и Северног дела Северне Македоније.) До данашњег дана те границе остале су недосањан сан албанских националиста и нешто што представља примарни задатак њихове борбе. У циљу остварења ових планова албански национални покрет служио се свим расположивим средствима, од политичких до оружаних. Једно од тих средстава, којим се албански екстремисти и данас обилато користе, свакако је систематско насиље. На првом месту над српским живљем, али и другим неалбанским становништвом које је у значајном проценту живело на територијама омеђеним од стране великоалбанског покрета.
Српски народ на Косову и Метохији представљао је и представља највећу сметњу за остварење албанских националних тежњи. Ти људи су одувек били чувари, не само своје земље и кућа, него српског историјског и културног наслеђа, као и носиоци тежњи да се та територија нађе и очува у оквиру српске државе. Самим тим, косметски Срби постали су жртва константног и вишевековног насиља генерисаног од стране албанског великонационалног покрета, који је за крајњи циљ имао мењање демографске слике јужне српске покрајине. Посебно тежак период за српски народ уследио је након Берлинског конгреса 1878. године када је значајно измењена политичка, али и етничка слика Балкана. Србија је одлукама те међународне конференције стекла независност и значајна територијална проширења на Пиротски, Нишки, Топлички и Врањски округ. Неколико десетина хиљада Албанаца и других нових српских поданика муслиманске вероисповести тада је напустило те ослобођене територије и преселило се на земљу која је остала у саставу Османлијске империје. Управо те избеглице, такозвани мухаџири, добрим делом су насељени на простор Косова и Метохије са јасним планом турских власти да се тај, тада погранични појас са Србијом, ојача муслиманском популацијом. Самим тим, на удару мухаџира, али и локалне турске администрације нашло се тамошње српско становништво, које је третирано као непријатељски елемент. Виђенији Срби хапшени су и осуђивани у монтираним процесима, након чега су слати широм Османлијске империје на издржавање вишегодишњих робија по турским казаматима. Неки од тих несрећних српских домаћина кости су оставили у Малој Азији или данашњој Сирији, не дочекавши слободу и повратак у завичај.
Међутим, био је то тек почетак страховитог страдања српског живља на Космету. Након најугледнијих српских породица, на удару су се нашле и оне сиромашне. Албанци су им крали стоку и летину, отимали земљу па се и усељавали у куће Срба истерујући их на улицу. Цео тај процес био је пропраћен пребијањима, уцењивањима, силовањима и убиствима, тако да је насиље постало српска свакодневница. Турске власти су за све то време остале неме на жалбе Срба чиме су свакако били саучесници у систематском етничком чишћењу. Повлађујући Албанцима, не кажњавајући их за почињена недела, они су их суштински користили као средство за дисциплиновање локалног српског становништва и стварање атмосфере у којој би се подстакло његово исељавање. Читав тај период од Берлинског конгреса 1878. године па све до ослобођења Космета у Првом балканском рату 1912. године остао је обележен у тадашњој јавности, али и колективној свести српског етноса као „јаук са Југа“. Иначе, то систематско вишедеценијско насиље оставило је тешке последице по српски етнички корпус, који је у том периоду по први пут постао мањински у односу на албанску популацију. Ослобођење Космета 1912. године, а након Првог светског рата и формирање јужнословенске краљевине, означило је нови почетак за косметске Србе. Заустављен је терор и започет процес постепеног опоравка и ојачавања српске популације на тој територији. Са друге стране, и Албански националисти и екстремисти на Косову и Метохији нашли су се у новим околностима. Више нису имали подршку и заштиту локалних власти тако да су своје деловање свели на герилске, качачке акције. Тачније, формиране су различите групе албанских качака, који су вршили нападе на локалне Србе и њихову имовину, као и на државне чиновнике. Међутим, овај пут добили су јасан одговор власти у јужнословенској краљевини, која се одлучно обрачунавала са албанским сепаратизмом и качачким терористичким групацијама.
Други светски рат и слом Југославије за последицу имали су, између осталог, стварање фашистичке велике Албаније у чији састав је ушао највећи део Косова и Метохије. Српски народ поново се нашао незаштићен у непријатељској држави која је над њим проводила систематско насиље. Више од 100 хиљада Срба протерано је са својих огњишта, земља и куће су им узурпиране, цркве и манастири девастирани, а хиљаде је хапшено, мучено и ликвидирано. Окончањем Другог светског рата Југославија је ослобођена, међутим косметски Срби суочили су се са новим изазовима. Комунистичке власти су прогнаним Србима посебном уредбом забраниле повратак на Космет, под оправдањем да се не провоцирају Албанци. Тиме се демографска слика јужне српске покрајине драматично мења, да би се тренд опадања броја Срба наставио и наредних деценија. Нарочито седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, што се поклапа са слабљењем централне власти и јачањем ингеренција покрајини. Наиме, у новој унутрашњој подели Југославије Косово и Метохија прво су добили статус аутономне области, а затим и аутономне покрајине. Широка самоуправа дата Космету непосредно након рата, временом је само је оснаживана, да би се кулминација тог процеса десила доношењем Устава из 1974. године. Наиме, од тог момента АП Косово добила је скоро све ингеренције као и републике у југословенској федерацији, тако да је по свему, сем по имену била равноправна са федералним јединицама. Ингеренције СР Србије над њеном јужном, као уосталом и северном покрајином, практично нису ни постојале, а у руке косметских Албанаца прешло је гро економских, политичких, па и безбедносних надлежности. Суштински, косметски Албанци су институционално, преко својих кадрова у КПЈ (касније СКЈ), успоставили пуну контролу над јужном српском покрајином, што је њиховом националном покрету дало могућност да се поново послужи насиљем као средством за остварење циљева Призренске лиге.
Албански комунистички руководиоци на Космету, али и велики број српских, правдали су константно исељавање српског живља лошим економским приликама у покрајини. Додуше, нису ништа боље биле прилике ни у неким другим крајевима земље у којима су Срби живели, па тог интензитета исељавања није било. Суштински, већ тада било је јасно да се српски народ налази под снажним притиском Албанаца, како би напустио своја вековна огњишта. Наиме, неспорна је чињеница да су албански комунистички лидери на Космету били националистички опредељени и да су заговарали прикључење Космета Албанији. Уосталом, о томе сведочи и Бујанска конференција организована још током рата крајем 1943. и почетком 1944. године када су се најистакнутији Албанци у КПЈ отворено изјаснили за припајање Албанији. Самим тим, Срби на Космету опет су се нашли у изразито тешкој, па и парадоксалној ситуацији. Поново, само овај пут у својој држави, постали су жртве систематског терора, који је за циљ имао њихово трајно исељавање и мењање демографске слике покрајине. Терор су спроводили локални Албанци, док су албански милицајци на терену и комунистички руководиоци у Приштини све то заташкавали и правдали. На тај начин својим чињењем и нечињењем слали су јасну поруку да је насиље над Србима дозвољено и некажњиво. Да ствар буде још и гора, о свему томе ћутали су и српски комунисти, како они у Приштини тако и у Београду. Плашећи се стигме великосрпског национализма, они су пре бирали да окрену главу и да се не ризикују своје привилегије и положаје зарад судбине косметских Срба. Додуше, било је оних који су се дрзнули да бар укажу на проблем, попут Добрице Ћосића или Јована Манојловића. Међутим, одмах им је прилепљена етикета великосрпских националиста, затим су проказани и кажњени, тако да је на тај начин упућена порука и свим осталима којима би пало на памет да се побуне.
За то време, Срби на Космету суочавали су се са планским и синхронизованим притиском. Наиме, један правац тог притиска огледао се у уништавању економске егзистенције локалних Срба. Срби су потискивани из државних институција, превасходно из безбедносног сектора. Затим, били су изложени пљачки имовине, узурпацији земље, крађи летине и стоке. Починиоци као по правилу никад не би били пронађени. Уколико тај притисак не би уродио плодом и уколико Срби ипак не би пристали да продају своју имовину Албанцима и иселе се са Космета, следила је примена других мера. Физички напади на Србе, премлаћивање, уцењивање па и убиства била су нешто са чим су се Срби на Космету константно суочавали. Убиство Данила Милинчића 1982. године коме су албански терористи пред његовом мајком пуцали у срце у селу Самодрежа код Вучитрна, само је један од тих потресних и трагичних примера. Иначе, посебан вид насиља са циљем да се Срби понизе и натерају на исељавање била су силовања. Тачан број силованих Српкиња никад није ни утврђен. Између осталог и због конзервативне средине, као и осећаја срамоте који је те жене терао пре да ћуте о томе шта су преживеле него да сведоче. Узмемо ли у обзир да се у албанској култури жена посебно поштује, онда нам постаје јасно да та силовања нису последица дивљаштва припадника једне недовољно еманциповане националне заједнице, већ део систематског плана да се на тај начин понизе очеви, мужеви, браћа тих жена, да се психички сломе и натерају на исељавање. Силовање деветогодишње ћерке Стојана Перића 1983. године и дванаестогодишње српске девојчице 1984. године код Пећи, само су најболнији примери окрутности и албанских екстремиста и сепаратиста.
Исти тај ефекат Албанци су покушавали да постигну и са уништавањем српских гробаља, што представља посебно морбидан и у свету ретко забележен чин. И дан данас Албанци уништавају српска гробља, јер на тај начин покушавају да застраше Србе, али и да избришу сваку њихову везу са Косметом. Свакако најморбиднији случај скрнављења српског гробља десио 1988. године у селу Граце код Прилужја када су локални млади Албанци ископали гробове тек сахрањених близанаца преминулих непосредно након порођаја. Разбацане делове тела и гардеробу дечака пронашао је њихов деда. Иако је овај догађај изазвао згражавање и дела албанске јавности, цео случај локалне власти су релативизовале приписујући га непромишљеном понашању малолетника или сводећи га на покушај пљачке гробова. Наравно, никако не смемо заборавити ни СПЦ која је и тада као и увек заједно са својим народом делила судбину. Одузимана је имовина српској цркви, спречавана обнова порушених храмова и градња нових, а свештенство и монаштво није поштеђено напада убистава и силовања. На крају, не може се заобићи ни случај несрећног Ђорђа Мартиновића који је добро познат нашој јавности, а који представља најбољи пример како се жртва албанског насиља понижава, како се злочин покушава заташкати и како су у тај процес укључени највиши покрајински и савезни функционери.
Када страдање српског народа кроз историју на Космету упоредимо са садашњим насиљем које наши сународници на том простору трпе, онда веома лако можемо закључити да злочин према тамошњим Србима нешто што има свој континуитет и што траје и данас. Нажалост, страдање је постало нека врста константе која је обележила и даље обележава животе косметских Срба. Говорећи о насиљу које су ти људи доживели, ми у ствари причамо болну и мученичку историју не само тамошњег српског живља већ и те крвљу натопљене свете српске земље. И морамо да причамо о томе, јер немамо право да заборавимо. Јер уколико не урадимо бар толико да невине жртве отргнемо од заборава ми постајемо саучесници у злочину који не престаје. Злочину који је део процеса у ком Срби са Космета треба да заувек нестану, како би тријумф албанског националног покрета био потпун и како би циљеви Призренске лиге били коначно реализовани.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Димитрије Богдановић, Књига о Косову. Књижевне новине. Београд, 1909.
Борислав Пелевић, Кроз историју Косова и Метохије: од VI до XXI века. Евро. Београд, 2005.
Богумил Храбак, Косовски комитет 1918–1924. године. Зборник радова Филозофског факултета, бр. 32, стр: 137–160. Београд, 2003.
Јован Хаџи-Васиљевић, Арбанаска лига. Београд, 1909.
Михајло Војводић, Берлински конгрес и Призренска лига. Историјски гласник, стр: 1–21. Београд, 1989.
Ђорђе Борозан, Велика Албанија: поријекло-идеје-пракса. Војноисторијски институт Војске Југославије. Београд, 1995.
Остави коментар