Амелија Ерхарт

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Дошло је време да жене преузму мушке улоге, чак да се дохвате онога што је и мушкарцима тешко. Само тако изградиће своју личност и допустити себи већу независност и слободу. Овакав став нагнао ме је да радим оно што волим и да радим то како ваља.

Амелија Ерхарт је била америчка пионирка авијације и борац за права жена. Нешто пре свог 40. рођендана, кренула је у авантуру коју нико до тада није упео, нити пробао – кренула је на лет око света. Међутим, нестала је изнад Пацифика, 2. јула 1937. године. Тај догађај сматра се једном од највећих загонетки двадесетог века. Шта се тачно десило, да ли је авион остао без горива или се покварио мотор, да ли је покушала слетети…? Много је питања на која нема одговора.

Амелија Ерхарт (Amelia Mary Earhart) рођена је 24. јула 1897. године у Атчинсону, Канзас, САД. Одрастала је у кући баке и деде са мајчине стране, у којој ју је мајка Амелија Ејми Отис и донела на свет. Њен отац, Семјуел Едвин Стантон Ерхарт време је углавном проводио у Канзас Ситију, где је радио као судија. После две године Амелија је добила сестру Мјуриел. 1905. године родитељи се селе у Дес Мојнес, Ајова, у потрази за послом, остављајући децу наредне три године баки и деди. Безбрижни дани детињства нису дуго трајали. Едвин Ерхарт, због пословних неуспеха почиње да пије, те 1914. године сасвим остаје без посла и бива приморан да прода кућу на аукцији. Годинама касније, Амелија је признала да јој се тада нагло прекинуло детињство и да јој је продаја породичне куће сломила срце. Како би ћерке поштедела нимало завидне ситуације, мајка Ејми их шаље пријатељима у Чикаго. Тамо је Амелија завршила средњу школу. Пријавила се на курс за медицинске сестре у Торонту, где је млађа сестра студирала. Први светски рат се у то време примицао крају, велики број америчких и канадских рањеника је стизао са фронта, те је новопечена болничарка Амелија у болници имала много посла. Са рањеницима је стигла и најопаснија грипа двадесетог века, такозвана Шпанска грозница, од које је умрло 50 милиона људи у свету. Разболела се и Амелија и дуго након болести опорављала.

Уписала је медицину на њујоршком Универзитету Колумбија, али, иако је била добар студент, 1920. године прекида студије и са родитељима се сели у Калифорнију. С оцем је посетила аеромитинг на Лонг Бичу, 28. децембра 1920. године. Плативши један долар, први пут села у мали двокрилац и полетела на десетоминутно разгледање Лос Анђелеса из ваздуха. Та висока, плава, невероватно храбра девојка, имала је 23 године када је током свог првог лета открила да је то једино што њеном животу може дати смисао.

Иначе, први пут када је видела авион није била импресионирана. Након њеног нестанка, неколико њених дневника је објављено, под називом Последњи лет. У једном од њих присећа се тренутка када је први пут видела авион Флајер I, браће Рајт, 1908. године. Имала је десет година и била је у посети државном сајму у Ајови. Сећа се да је видела предмет од зарђалих жица и дрвета, који изгледа неинтересантно. Чак и након што јој је неко, ко је стајао у близини, рекао да би тај изум могао да лети, Ерхартова је и даље говорила да је више импресионирана шеширом који је управо купила.

Знала је којим ће путем кренути, одлучила је научити пилотирати, почела одлазити на часове код Нете Снок, једне од првих жена пилота, зарађивати бавећи се различитим пословима и штедети сваки новчић. После годину и по дана, већ је имала летачку дозволу и уз мајчину помоћ купила је свој први двокрилни авион. Назвала га је канаринац, пошто је био јарко жуте боје. Годину дана касније, у октобру 1922. године, она је у свом канаринцу оборила висински рекорд за женске пилоте, винувши се небу под облаке на висину од 4.267 метара. Убрзо је постала пилот с огромним искуством.

Током 1928. године, Ерхартова је постала прва уредница авијације часописа Космополитан. Написала је шеснаест чланака за часопис, од којих су неки говорили о улози жена у авијацији. Питала се зашто се жене плаше летења? Изнела је став да ће се могућности жена у летењу побољшати временом, баш као и у свим другим индустријама.

Треба напоменути да Амелија Ерхарт није била једини успешни женски пилот тог времена. Неколико њених савременица су биле жене које су биле подједнако добре. Луиз Таден, на пример, поставила је нове рекорде у достигнутој брзини, надморској висини и соло издржљивости 1929. године и остаје једини пилот који држи сва три рекорда у исто време. Још један пионир, Рут Николс, поставља женске рекорде у брзини, надморској висини и колометражи, две године касније.

Амелија Ерхарт постала је прва жена која је прелетела Атлантик, прво као путник 1928. године, а четири године касније је сама летела.

Наиме, године 1928. Амелија је позвана да учествује у историјском прелетању Атланског океана. Заједно са пилотом Вилмером Шулцом успела је да оствари тај подвиг у тромоторном авиону, под именом пријатељство. Између 17. и 18. јуна 1928. године, након двадесет једног сата летења, авион је слетео у Велс. Амелија је у Сједињеним Америчким Државама дочекана као херој. У Њујорку је приређена парада у њену част, а омогућено јој је и да упозна председника Калвина Кулиџа.

Међутим, Амелија није била задовољна овим успехом. Желела је да сама прелети Атлантик. И тако је 20. маја 1932. године сама полетела из Њуфаундленда. Лет је био веома опасан. Време није било погодно за летење. Облаци су били врло густи, а крила њеног авиона прекривао је мраз. Четрнаест сати касније, 21. маја, прелетела је Атлански океан, али је морала да скрати пут и слети у Северну Ирску. Како се то десило на петогодишњицу Линдбергова лета, Амелија је добила надимак Лејди Линди. Наиме, Чарлс Линдберг је амерички пилот који је први самостално прелетео Атлантски океан. Лет авионом дух Сент Луиса од Њујорка до Париза, 21. и 22. маја 1927. године, трајао је 33 сата и 30 минута.

За тај подухват вишеструко је награђивана, а међу признањима су златна медаља Друштва Национал Географик, коју јој је уручио председник Хувер, те признање за изванредну жену године. Након тога се готово свакодневно појављивала у новинама, те медијску популарност почела да користи како би говорила о женским правима.

Амелија Ерхарт имала је неконвенционалне ставове о браку. „Нисам створена за брак, мислим да бих се осећала као кућни робот. Можда је то због урођеног недостатка романтичних осећања, због чега сам одлазила и лекару“, говорила је. Почетком 1928. године, током припрема за лет преко Атлантика, Амелија је упознала издавача и једног од спонзора лета Џорџа Палмера Путнама, којем се толико свидела да је убрзо постао њен мецена и заштитник. Помагао јој је да изда књигу, организовао предавања по целој Америци, а како су обоје волели јахање, тенис и голф, проводили су много времена заједно, те постали љубавници. Путнам је пет пута просио Амелију, док она није коначно пристала и 1931. године су се венчали. Будућем супругу је непосрено пре церемоније венчања написала писмо и напоменула како се неће придржавати „средњовековних правила о верности, нити ће то од њега тражити“, што је он назвао брутално искреном, жалосном и поштеном изјавом. Упркос авантурама које је имала са пилотима Манцом и Видалом, као и почетној равнодушности према мужу, брак је сматрала успешним.

Амелија је свој изглед и одећу прилагодила својој страсти, летењу. Имала је кратку косу, носила кожне јакне и панталоне, равне чизме и шал око врата. Овај њен стил је одмах препознат као симбол женске еманципације. Чак и много деценија после њене смрти, стил Амелија Ерхарт је бесмртан. Многи модни дизајнери су пронашли и још увек проналазе инспирацију у њему, а Ђорђо Армани, који признаје да је Амелија његова хероина, у више наврата је лансирао колекције инспирисане одећом легендарне авијатичарке.

У 1935. години, Ерхартова је поставила три импресивна рекорда. Јануара те године прелетела је самостално од Хонолулуа на Хавајима до Оукленда у Калифорнији. Тада је прелетела 3.860 км, за 18 сати и 16 минута. Била је прва особа која је то учинила сама. У априлу је летела из Лос Анђелеса у Мексико Сити. Мање од месец дана касније, одлетела је из Мексико Ситија у Њуарк (Њу Џерзи). Ниједан од тих летова никада раније није био самосталан, од стране мушкарца или жене.

Иако је била најпознатији женски пилот на свету, њене амбиције нису биле задовољене. Желела је да постане прва жена која ће авионом прелетети цео свет. Желела је да прелети земљу на дужини Екватора. Лет око света је била авантура коју до тада нико није учинио. Амелија је желела и да покаже како авијација не припада само мушкарцима, како су жене равноправне и да могу постићи све што и припадници јачег пола. Као авион јој је стајао на располагању Lockheed Modell 10 Еlеctrа, којег је финансирао њен супруг Џорџ Палмер Путнам.

Први покушај у марту 1937. године је прекинут на Хавајима, због удеса приликом узлетања у којем нико није био повређен. Са својим навигатором Фредом Ноланом стартала је поново 21. маја 1937. године у Мајамију. Након неколико међуслетања у Бразилу, Западној Африци, Калкути и Рангуну, након што је прелетела ¾ свог циља. Амелија и њен навигатор су се спустили на Нову Гвинеју, острво у близини Аустралије, 29. јуна, а пут су наставили три дана касније. До тада су били прешли 35.000 од планираних 46.000 километара. Стартала је 2. јула из Лае у Новој Гвинеји да прелети последњи део пута – Пацифик. Преостали део пута се сматрао најопаснијим, због недостатка већих острва. Следећа локација је требало да буде Хавленд, мало ненасељено острво удаљено око 4.000 километара, где је Електра требало да слети и допуни резервоаре горивом, са брода Итаска. На дан слетања, Амелија је послала неколико порука преко радија, уз објашњење да не види острво због велике магле и да је њен авион готово без горива. На острво Хавленд Амелија никада није слетела. Изгубио јој се сваки траг, а постоји неколико теорија шта се заиста десило. Најпознатија од њих каже да је авион остао без горива и срушио се негде у океан, а постоји и она да су је заробили и убили, када је започео рат са Американцима неколико година касније.

Највећа акција потраге у дотадашњој историји, покренута је након њеног задњег јављања, 2. јула 1937. године у 8:45, све до 19. јула када је америчка влада тешког срца одустала од даље потраге. 64 авиона и 8 ратних бродова америчке војске су учествовали у потрази, више од 402.000 км2 Пацифичког океана је претражено, а све то коштало је око 4 милиона америчких долара (данашњих 100 милиона).

Амелија Ерхарт је проглашена нестала, вероватно мртва, 5. јануара 1939. године. У њену част на острву Ховланд је изграђен светионик 1938. године.

Све до данас нико није дао прецизан одговор шта се заиста десило са Амелијом Ерхарт. На основу новијих информација, претпоставља се да се Амелија и њен навигатор Фред Нолан  нису удавили. Вероватно су били повређени, али живи, а струја их је избацила на острво Гарднер, познато и по називу Никумароро, око 645 километара југоисточно од острва Ховланд. Слетели су у плитку воду и то са веома мало горива, помоћу којег су могли напунити акумулатор и наставити слати позиве у помоћ. Реч је о више од 100 позива које су чули људи широм света, са пријемником намештеним на праву фреквенцију, од Тексаса до Аустралије, а чак је и жена из Мелбурна ухватила њену фреквенцију. Тако је јецајући позив у помоћ примила домаћица из Тексаса, која је на радију чула Амелију како говори да је слетела делимично у воду, као и дванаестогодишња девојчица са Флориде , која је покушавала да запише Амелијине речи. Како је Амелија сам говорила у радио, била је повређена, али Нолану је било много горе. Последњи позив у помоћ забележен је 6. јула. Плима је вероватно однела њихов авион Електру и онда су престали позиви.

Британски официр и пилот Џералд Галагер 1940. године је обавестио своје надређене како је на острву Гарднер пронашао људске остатке, тачније један костур. Тада су смарали да тај костур припада мушкарцу, али преглед из 1998. године донео је другачије резултате. Костур је дефинитвно женски, белкиње и највероватније припада Амелији (с обзиром на њену необичну дугу подлактицу). Рик Гилеспи, директор организације Тигхар, која је управљала потрагом, изјавио је следеће: „Многи докази упућују на то да су на острву Гарднер боравили један или више бродоломаца и то много дана. Открили смо један логор где је паљена ватра, много рибљих и птичијих костију, које су припремали за јело. Унутрашњост острва богата је питком водом, што омогућава преживљавање на острву.“

У близини Нове Гвинеје, на океанском тлу, је недавно пронађен авион прекривен песком и травом, за који историчари кажу да је припадао Амелији Ерхарт. Они који су имали прилике да виде авион кажу да има све карактеристике као и Електра – од алуминијума, са два агрегата, дуплим репом и вратима са пилотове стране. Електра је био један од ретких цивилних авиона крајем тридесетих година двадесетог века, који се могао похвалити таквим детаљима.

Амелија Ерхарт је била жена неограниченог духа, борац за своја и права свих других жена, незаустављива и предузимљива, једном речју – узор, једнако онда као и данас.

Жене пилоти, пионири авијације, на најубедљивији начин су дале допринос афирмацији равноправности жена у светској заједници.

• Францускиња Ремон де Ларош је први у свету лиценцирани женски пилот, 8. марта 1910. године.
• Белгијанка Елен Дитрије је прва жена која је превозила путнике, прва жена која је освојила трку у ваздуху, 1910. године, и прва жена која је била пилот хидроавиона, 1912. године.
• Францускиња Мари Марвен је прва жена која је пилотирала бомбардером, у борбеним задацима 1915. године.
• Американка Харијет Квимби први је лиценцирани женски пилот у 1911. години и прва је жена која је прелетела канал Ламанш.
• Американка Амелија Ерхарт прва је жена која је самостално прелетела Атлантик, 1932. године.
• Беси Колман прва је жена афроамериканка са лиценцом пилота, 1921. године.
• Немица Марга фон Ецдорф прва је жена пилот у Немачкој, 1921. године.
• Опал Кунц једна је од ретких жена морнаричких борбених пилота током Другог светског рата и цивилни наставник летења.
• Британка Ејми Џонсон прва је жена која је самостално прелетела од Британије до Аустралије, 1930. године.
• Туркиња Сабиха Гокчен постала је прва жена на свету пилот ловачког авиона у 23. години старости, 1936. године. (Иначе, Сабиха је ратно сироче, а усвојио ју је, одгојио и школовао Мустафа Кемал Ататурк.)
• Американка Жаклин Кокран је прва жена на свету која је летела брже од брзине звука, 18. маја 1953. године, са брзином од 1.050 km/h, на авиону Ф-86 сејбр (пробила звучни зид).
• Јамајчанка Марија Зејди-Хадад постала је једна од првих жена у западној хемисфери, пилот на комерцијалном авиону Боинг 747, 1979. године.
• Рускиња, легенда космоса, Валентина Владимировна Терјешкова је жена пилот космонаут. 16. јуна 1963. године, са космичким бродом Васток-6 полетела је као прва жена у космос. За три дана боравка у космосу, облетела је земљу 48 пута.

У Другом светском рату, у Совјетском Савезу, формиран је у октобру 1941. године, женски 46. гардијски ваздухопловни пук за ноћно бомбардовање, под руководством Марине Расткове. Овај пук сачињавале су само жене, у свим функцијама и специјалностима, све до његовог расформисања, по завршетку рата. Пук је бројао 115 жена пилота, старосне доби од 17 до 22 године. Током рата оне су наносиле непријатељу тешке губитке, на првој линији немачких снага под окриљем мрака у току ноћи. Летеле су ниско без икакве светлосне сигнализације, долазиле су изнад ровова и буквално на главе Немаца су у ровове бацале бомбе. Због великих ефеката, страха и храбрости, Немци су их прозвали ноћне вештице. Због моралног психолошког дејства, дуго су Немци крили да се ради о женама пилотима. У највећој тајности су их сахрањивали у случајевима када су гинуле при обарању авиона. Неке од тих жена пилота, упамћене као светски асови, су Буданова, Екатарина Васиљевна, Литвјак, Лидија Владимировна, Ана Јегорова.

На простору Југославије, са присутном ваздухопловном традицијом и ентузијазмом, постојао је велики интерес жена за летење. Прва жена на овим просторима М. Живковић летела је, као сапутница пилота, још пре Првог светског рата. Ћерка Дунђерског је крстила први авион „Удружења резервних авијатичара“ и дала му име наша крила. Прве жене пилоти, полазници пилотске школе у Београду 1930. године, биле су девојке Кристина Горишек, Даница Томић и Загорка Плечевић. Касније су и на другим аеродромима жене завршавале школе пилотаже. По завршетку Другог светског рата настављено је укључивање жена у школовање и летење у аероклубовима широм Југославије. Основана је Виша ваздухопловна пилотска школа у Београду, као и војна пилотска школа резервних пилота у Задру.

У историју српског ваздухопловства уписала се питомац ваздухопловне академије Војске Србије, за летаче, Сандра Радовановић, као прва жена војни пилот, која је направила самосталан лет на борбеном авиону. Сандра је постала прва жена активни војни, борбени пилот у историји српског ваздухопловства.