Аутор: Ђорђо Сладоје
Сто тридесет година од рођења Ива Андрћа јесте велики књижевни, културни, па и национални јубилеј и било би нормaлно да је ова година проглашена Андрићевом. Међутим, тако нешто тешко је било очекивати ако се зна да ни двјестогодишњица Његошевог рођења није званично обиљежена. Важнија од те готово пословичне непажње према великим личностима јесте чињеница да је Андрић и данас жив писац, много живљи од оних који су само физички ту. Његова дјела се и даље читају, преводе, о њима се пишу есеји и огледи и читаве књиге у којима тумачи настоје да освијетле недохватне дубине Андрићевог књижевног опуса. С врјемена на вријеме подгрију су бајате дилеме и покрену бесмислене расправе о томе чији је Андрић и поред његове јасне и недвосмислене одлуке да буде српски књижевник и припадник српског народа, односно Србин што и није нека пљачка, већ више мука и невоља, у шта се и сами свакодневно увјеравамо.
Живимо у вријеме слободних личних избора и опредјељења, па се тако можете опредијелити да будете мушкарац, иако вас је Бог дао као жену или да не будете ни једно ни друго, можете изабрати да будете црнац, иако сте бијеле пути, да будете Еским или кенгур, а да вам притом нико не смије приговорити, ни криво погледати или случајно увриједити. Једино вас могу питати: шта ви, господине кенгуре мислите о климатским промјенама. И све је то регуларно, неупитно, чак пожељно. Једино је проблематично то како је млади хрватски лиричар постао велики српски писац. Звучи готово невјероватно да онај који је посједовао толика знања није знао ко је и шта је и зашто је баш то.
Мени се чини да Андрић није направио овакав избор из неке превелике љубави према Србима, већ из стваралачких побуда и разлога, јер је добро знао да је српска култура и традиција, од свих јужнословенских народа, најбогатија, најплоднија и најподеснија за реализацију његовог несвакидашњег дара, што ће се насрећу и догодити.
Кључне фигуре српске културне и књижевне традиције за Андрића су Вук и Његош, о којима је написао сјајне и непревазиђене есеје. Његоша је видио као трагичног јунака косовске мисли који је у својим дјелима, нарочито у Горском вијенцу, оживио косовски завјет и косовско опредјељење као скуп моралних и духовних вриједности за које се вриједи жртвовати. Вук му је био занимљив, не само као језички реформатор, већ и као хроничар Првог српског устанка и портретиста истакнутих устаника. Андић је по својој вољи и сензибилитету бирао и друге духовне и књижевне претке као што су Кочић, Матавуљ или Бора Станковић, који је заправо родоначелник наше модерне прозе. Јер, без Боре не би било ни оваквог Андрића, а нарочито Црњанског, Селимовића, Булатовића и других. Андрћева проза заснована је, дакле, на најбољој српској приповиједачкој традицији, рачунајући и њен усмени дио – народно предање до којег је веома држао и чије је ритмове пажљиво ослушкивао. Андић је, притом, у дослуху са искуствима модерне европске и свјетске књижевности коју је одлично познавао, као и друге блиске области, које су му могле бити од користи. Његове приче и романи писани су беспријекорним, надмоћним стилом и поступком који чињенице чини лебдивим, у кључу антрополошког песимизма и у дубинској историјској пројекцији, што његовој, наизглед локалној причи даје универзалну димензију, какву имају митови, легенде, бајке, народна предања у којима је, заправо, садржана историја свијета.
Андрићево изузетно дјело представља тријумф и празник Вуковог, односно вуков-ског језика. Он је у њему пронашао и активирао огромне стваралачке потенцијале и показао да је тај језик способан да изрази не само стварно – земно и приземно – већ у знатној мјери и метафизичко и онострано, да опише сложена и противрјечна стања духа и душе и да се пусти у интелектуалне и мисаоне дубине.
Срећна је околност да је Андрић у правом тренутку добио Нобелову награду којом је његово дјело овјерено као свјетска вриједност, иначе могло се лако догодити да буде сведен на провинцијског хроничара догађаја из турског вакта. Међутим, ни као нобело-вац и неоспорна књижевна величина, Андрић, није поштеђен критика, примједби, па чак и оптужби, од којих је најтежа она за исламофобију. На трагу старе тврдње да је Андрићево дјело нанијело Босни више зла, него све војске које су кроз њу пролазиле, ревни читачи утврдили су да код Андрића нема ниједног позитивног лика муслиманске вјероисповијести. Овакав закључак могао је донијети неко ко великог писца чита са предрасудама и мрачним предумишљајем, књижевним, политичким, националним… Јер Андићеви јунаци су потуно равноправни, у сваком погледу, а понајвише по патњи и страдању из многобројних разлга. На општем плану они су иложени суровом насиљу, да не кажем зулуму историје, односно новом, исламском цивлизацијском обрасцу и његовим вриједностима које по законима јачег намеће силни освајач који ће створити једну од најмоћнијих империја у историји свијета. Једни се приклањају новој власти, прихватају ислам и његове вриједности, док други остају у својој вјери и традицији, али пате и једни и други суочени са вјечитим искушењима, проблемима, препрекама; једни страдају због страсти, други због непромишљености, или охолости, неки просто са свог карактера који је, како кажу, пола судбине. Пате људски, а не православно, муслимански или католички, иако постоје незнатне разлике у испољавању осјећања, па самим тим и патње.
Тако, примјера ради, пати градитељ ћуприје на Дрини Мехмед-паша Соколовић, пати и страда, са друге стране, Радисав који је покушао да спријечи градњу; пате европски конзули и њихове жене у мрачној травничкој касаби; пате сви у Проклетој авлији, а нарочито несрећни Ћамил, несуђени Џем султан; затим Алија Ђерзелез, Мустафа Маџар, кмет Симан, Ћоркан… У Андрићевим причама много пате дјеца која не разумију сурову логику одраслих; пате жене – Аника, Мара Милосница, Фата Авдагина, жена Андрије Зерековића коју излуђује пословним успјесима, пати и жена које нема. Пате босански бегови јер им је мало власти и богатства, пате и везири који у ову дивљу земљу долазе на коњима уз зурле и таламбасе, а онда почињу да стрепе од катил-фермана и свиленог гајтана којим ће бити придављени кад дође час. Пати и онај слон кога је Џелалудин паша довео у Травник и пустио га да влада чаршијом. Тај перформанс са слоном једна је од најмоћнијих метафора власти за коју је била потребна свирепа пјесничка имагинација зачињена црним хумором и оријенталним мистицизмом.
На посљетку пати и сам аутор, творац ових ликова. Негдје је записао: кад нисам очајан, ја ништа не ваљам. Можда је мање очаја било кад би завршио неки роман, или приповијетку, или есеј, који га чине највећим српским и једним од најзначајнијих европских писаца.
Остави коментар