АНДРИЋЕВИ ПЈЕСНИЦИ

Аутор: Ђорђо Сладоје

О поетским састојцима у Андрићевој прози писали су многи, међу њима и неки од најбољих књижевних тумача, али ја их овдје нећу препричавати ни парафразирати ни цитирати. Рећи ћу само да у Андрићевим романима и приповијеткама поезије има таман онолико колико је потребно да она чињенице учини лебдивим. Мени се, у једном тренутку, нешто друго учинило занимљивим  – да насумично провјерим ко су, у мноштву Андрићеих ликова, пјесници или су им веома  слични, не по опусу који и не посједују, већ по виђењу и доживљају свијета, по сензибилитету, по менталној структури и душевном немиру, ријечју по судбини. Или хелдерлиновски речено –  ко од њих „на земљи пјеснички станује“ и носи ону црну пругу која је створила нека од највећих умјетничких дјела широм свијета.

Носилац црне пруге „првога реда“, што ће рећи пјесник, јесте сваакако Мехемед-паша Соколовић. Ни као великог везирa, у слави и моћи, она – та црна пруга не  оставља га на миру. Кад јој се најмање нада, кад помисли да је ишчезла, изненада га пресијече преко груди и подсјети ко је и одакле је и да би с тим у вези требало нешто велико урадити, ако жели да је некако умилостиви. Она му не да да заборави оног бившег дјечака, ни завичајне предјеле, ни вапај:  -Илија сине, не заборави мајку; ни оног ћутљивог и мрачног скелеџију Јамака, чији је даиџа, по прилици, нико други до сам Харон. Тако онај дјечак из сепета не да мира ни спокоја овоме на царском трону. Њихове се судбине драматично сусрећу и укрштају у лику Мехмед-паше Соколовића. Црна пруга  која повремено сјецне везира јесте заправо друго име  сјећања, његов атавистички знак,тако рећи. А пјесници су они који се сјећају, који не знају да забораве. У сјећању непрестано пулсира и стваралачки порив, односно црна пруга  која је најближа тзв. фантомском болу који призива не само изгубљене удове већ и друге  дијелове бића, па дакле и оне из дубина душе и духа.  Она је у суштини градитељка „На Дрини ћуприје“ у каменом и у писаном облику, и многих других  сличних чудеса  која су, под њеним зулумом, починили „црнопругаши“, знани и незнани. Она тјера и великог везира да завичају врати непостојећи дуг, да искупи гријех који није починио и спасе душу коју је, упркос страшним искушењимаа, неким чудом сачувао, захваљујући понајприје ономе дјечаку кога су у сепету одвели у јаничаре. Њему за љубав и за утјеху подигнута је ова величанствена грађевина. Много година касније ћуприју ће од ријечи саградити Иво Андрић, носећи „тврду вишеградску стазу“ као сопствену црну пругу.  Она ће потом „приморати“ и Кустурицу да Андрићево, а посредно и везирово дјело, као камени град сазида. А жртве у овом, као  и  у  многим сличним великим подухватима сурово су урачунате. И на мосту  и на ћуприји.

Могло би се рећи да је и Алија Ђерзелез носилац црне пруге, односно извјесних пјесничких црта. Као митски јунак, на чијој је слави радила  имагинација народне пјесме, Ђерзелез је крилати коњаник и  једино је на коњу у сагласности са собом, баш као што су и пјесници на Пегазу или на неком другом коњчету – шта је већ кога, с обзиром на таленат, запануло.

Кад сјаше, Ђерзелез се претвара у здепасту, кривоногу, средњовјечну фигуру и постаје један од  обичних, какавих је свијет препун. Он је, попут већине пјесника, на земљи несигуран и неспретан и личи помало на Бодлеровог Албатроса. За једну у суштини епску природу и јуначку  величину необичне су извјесне лирске слабости, прије свих осјетљивост на љепоту, у овом случају женску, која ће се временом развити до опсесивних и помало трагикомичних размјера. Ђерзелез је, поред осталог, склон исповиједању које више иде уз пјеснике него што приличи легендарном витезу. Он своје љубавне море, фантазије и патње мора са неким да подијели. А то је најчешће свакојака свјетина, „крштена и некрштена“ коју на  путовањима и суманутим лутањима у потрази за љепотом сусреће по механама и хановима. То је свијет који у својој махалској чамотињи једва чека да се злурадо подсмјехне и наруга моћнима и њиховим слабостима, што Ђерзелез, омађијан, распамећен и редовно алкохолисан и не примјећује или, пак, доживљава као знаке разумијевања и саушећа у тим својеврсним лирским тлапњама. А кад „слушаоци“ са лакрдијом претјерају, попут онога Фочака који га је намагарчио  пред раздраганом руљом, он ће се у трену вратити у свој првобитни лик – страшног и опаког јунака од кога се „смрзну“ и најхрабрији. Али то кратко траје и он наставља да, пјеснички искрено и наивно, своје патње крчми по крчмама и хановима, увесељавајући фукару, тим жешће и безнадежније како му љепота у женском обличју, попут химере, упорно измиче. И тако се наставља чудесни пут  Алије Ђерзелеза, великог јунака и помало пјесника, и очајника, са црном пругом у души.

Џелалудин-паша из „Приче о везировом слону“, онај који је за ноћ посмицао побуњене босанске бегове и у травничку чаршију довео слона могао би се сврстаати међу „црнопругаше“. Он је нека чудна  и страшна мјешавина крвника, пјесника и циркусанта. Довести слона у Травник и пустити га да влада, утјерујући раји страх у кости – има у томе нешто од  несвакидашње пјесничке  маште и субверзивности достојне надреалиста који су такође вољели да саблажњавају чаршију, али не овако сурово. Да није постао свирепи властодржац, могао је бити претеча клокотриста, перформера, умјетничких инсталатера и других бизарности којима смо до грла затрпани. Док слон, као продужена везирова рука, својом егзотичном појавом и анималном снагом држи чаршију у реду, миру и дисциплини, дотле везир пјеснички тихује у трђави и готово никад се не појављује пред народом, остављјући га да стрепи и нагађа. Тај везиров слон коме су Травничани надјенули име Фил – да му се умиле и наругају у исти мах – јесте једна од најмоћнијих метафора власти у свеколикој свјетској књижевности; метафора за коју је била потребна свирепа пјесничка имагинација зачињена цинизмом, црним хумором и оријенталном мистиком.

Џелалудин-паша, иако крвник (а то је у нашој народној пјесми понекад и сам Бог) носио је тамну и замршену пјесничку жицу, односно  црну пругу о чему свједоче збирка персијске љубавне поезије и раскошна колекција калемова (за писање) који су, након погубљења, нађени у његовим одајама. А крунски свједок је једна од најбољих Андрићевих прповиједака.

Кмет Симан је, без сумње, пјесник на начин који се овдје сугерише. Он се са агом цјенка око висине харача иако зна да ће, како год се „договоре“, на крају бити по агиној вољи. Али, овдје ће се у једном тренутку догодити оно велико „изненађење познатим“. Симан одбија агину „понуду“ без обзира на тешке посљедице које ће га извјесно стићи, и у готово епифанијском  пјесничком тренутку изговара судбоносну и моћну реченицу:  „Могу ја данас куд год хоћу“.

У тој реченици, која макар на часак обасја кметску душу, сабијена је огромна поданичка снага и сажета сва силна жудња за слободом која је крајња мјера и смисао свеколиког људског настојања.

Та реченица коју му је издиктирала она црна пруга, вијековима таложена, Симана ће, разумије се, коштати живота, што јој додатно даје трагичну и узвишену љепоту. Отуда би се  и на Симановом гробу могао  уписати онај епитаф: „Уби ме прејака реч“.

Онај хоџа Мутевелић ипак није пјесник, али се без таквих, учених и осјетљивих, пјесници не би имали коме обраћати. Он је, прије свега, естета и моралист; он вјерује у значај и узвишеност љепоте као природне појаве, а нарочито оне која је производ људског духа и талента. Уз то нераздвојно иде и безнадежно увјерење да постоје добри људи који ће љепоту одбранити и сачувати, као што то он чини пужући у самртничком  ропцу према бомбама рањеној ћуприји – симболу величанствене љепоте. Љепота ће, можда, једнога дана спасити свијет, али ефендију није успјела, па би  се и он могао накнадно уписати  међу жртве које су обредно узидане у ћуприју. Јер без жртве се ништа велико не да ни створити ни сачувати.

Неимари, градитељи, мајстори, поготово они најбољи, јесу пјесници. Њихов „каменорезачки порив“ можда је и дубљи од пјесничког, јер је отпор материјала жешћи, изазов већи па самим тим и  коначни  исход неизвјеснији.  Има овдје још једна незанемарљива разлика. Кад заврше неку грађевину, неимари покупе алат и оду не осврнувши се на оно што су урадили. Да ли  из недостатка радозналости, из охолости и самоувјерености или из страха од промашаја, тек они одлазе без осврта и аутопоетичких коментара. Овдје се мора рећи да је таквом ставу био близак и сам Андрић који је радије остављао дјелу да само говори о томе шта је писац хтио да каже, него да га сам накнадно тумачи и вреднује. А пјесници се, као по правилу, морају осврнути и осврћу се све тамо од оног митског претка чији је осврт Еуридику коштао живота. Осврћу се, можда зато да се суоче са оним што су урадили, да додатно прокоментаришу или да се  себи подиве, очекујући и од других да то учине. Ко зна да су се велики градитељи освртали  да ли би на свијету остало толико чудесних грађевина попут оне на Дрини.

Младобосанци, ти анђеоски вјесници слободе, о којима је Андрић написао можда и најпонесеније странице листом су пјесници, не само по томе што су готово сви писали и страствено читали поезију, већ по изворном пјесничком надахнућу и заносу, по вјери у немогуће и грозничавом напору да се оно досегне, по увјерењу да су баш они изабрани да промијене свијет и учине га бољим; по жудњи за слободом не само личном већ и за све напаћене душе свијета. Они су били „пјесници акције“ како би рекао Никола Кољевић, док је Андрић, у младости и сам припадник ове организације, по сопственом признању остао  меланхолични контемплативац који није могао да их прати, али да им се диви није престајао  ни на робији ни касније на „условној слободи“, све до краја живота. Сав њихов величанствени поход на слободу сажет је у Принциповом пуцњу који је заиста промијенио свијет тако што га је симболички разнио у парампарчад. Кажем симболички зато што су разлози највеће свјетске  катастрофе у дотадашњој историји човјечанства много дубљи, а њени покретачи и главни протагонисти неупоредиво суровији и у том смислу пресуднији од ових занесених младића. Ни након сто година, свијет од тих крхотина, које су направиле много моћније направе од Принциповог револвера, још увијек не успијева да сачини ништа више од „човјеколиког хаоса“. Умјетничку шифру, односно пјеснички израз за тај свијет ови младићи са урођеном црном пругом нису успјели да пронађу, без обзира на своје авангардне и превратничке намјере. То ће учинити њихов бивши саборац, потом меланхолични и тихи пратилац и онај, такође меланхолик, само много бучнији, који се звао Милош Црњански.

Могло би се међу Андрићевим ликовима пронаћи још много носилаца црне пруге и потенцијалних пјесника, али ћу се зауставити на једном, чини ми се, репрезентативном узорку.

Типични Андрићев пјеснички усвојеник и двојник модерног пјесника јесте Ћоркан, „син неке Циганке и Анадолца официра“, дакле ничији, баш као и савремени пјесник, остављен на милост, а чешће на немилост чаршије. Он је варошка сиротиња, аутсајдер и маргиналац који за хљеб свагдањи зарађује  „хонорарно“ радећи најмизерније послове, сваштарећи и „торбарећи“  како то и пјесници раде вијековима, а нарочито данас. Уз то, Ћоркана свако може, кад му се прохтије, као „увријеђеног и пониженог“ додатно да увриједи, обезвриједи и изудара без посљедица, а често и на здовољство доконе чаршије. Ђоркан ћутке, у самоћи, одболује и увреде и буботке, па нешто успут за хљеб и ракију опосли и ето ти га на ћуприју – ударајаћи се у груди уз рефрен: „Срце је у мене!“  А на ћуприји, на оној уској и  често залеђеној  огради, у пјесничком заносу изводи оно што други „паметнији“ и трезвенији не могу, неће или не смију. Раширених руку, боље рећи тајних крила, уском и смрзлом ћупријском оградом стопу по стопу – стих по стих – лебдећи над понором, попут Андрићевих чињеница, стиже до краја ограде. А дивљење и аплаузи, уз понеку заједљиву примједбу, су једина  утјеха и награда и својеврсно искупљење за све  што га сналази у туробном и оскудном животу. Ћоркан није циркусант, још мање акробата, иако извјесне вјештине посједује, баш као што их и пјесници имају. Он својим чином – опасном и заносном игром – испуњава и смислом обасјава сопствени живот и животе својих гледалаца – тегобне и испразне. Тај плес над понором Дрине, односно самог постојања, јесте друго, можда мало патетично име за поезију. Ако се овако схвати, Ћоркан је прворазредни, антологијски пјесник ,баш као што је ненадмашан и непоновљив онај који му је ту улогу намијенио.

Тири-та, тири-та… и опет на ћуприју, уз онај инфантилни, лирски рефрен: „Срце је у мене!“  И црна пруга у срцу.