Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Једна од значајнијих годишњица која пада 2022. године, а која је од велике важности за цео регион југоисточне Европе јесте осам векова од доношења Златне буле, коју је 1222. године донео угарски краљ Андрија II (1205—1235). Целокупна мађарска академска и научна јавност ове године ће на разне начине обележити овај значајан јубилеј, али и шира јавност би требало да буде упозната са овим документом, али и владавином угарског краља који је пуне три деценије обликовао судбину југоисточне Европе.
Андрија II је рођен око 1177. године. Његов отац је био угарски краљ Бела III (1172—1196), а мајка му се звала Агнеза (Ана) Антиохијска (у изворима позната и као Ана Шатијон). Њихов брак је склопљен посредством византијског цара Манојла I Koмнина (1143—1180) док је Бела боравио на цариградском двору као талац. Андрија је други син, био је испрва у сенци брата Емериха, те му није ни био намењен престо Угарске. Први помен Андрије у изворима везује се за 1188. годину и освајање Галича, када му је краљ дао у посед Галицију. Галичко питање је од тада па све до краја његове владавине 1235. године окупирало Андрију, испрва дакако као принца, али потом и као угарског владара.
Међутим, већ 1189—1190. године започет је устанак и трајала је борба против Андрије у Галицији од стране руских великаша, а пресудила је и пољска помоћ Русима што је довело до истеривања угарског принца из руских земаља и он се морао вратити у Угарску. У периоду 1197—1204. Андрија се налазио на челу Далмације и Хрватске. У тим годинама сачекала га је и очева смрт и његово завештање крсташкога рата, односно Андрију је отац одредио да испуни његову намеру и оде у крсташки рат, што је Андрија, као што ће бити речи касније и остварио.
Белу III је наследио Емерих, али Андрија није мировао. Прве сплетке против брата Емериха већ је 1197—1198. године припремао са Леополдом Аустријским, али је то завршено неуспешно, но Андрији је остала његова апанажа. Андрија је функционисао као независни господар Далмације и Хрватске. Ковао новац, изградио феудалне односе са великашким породицама (Франкопани, Бабонићи), а био је и изабрани задарски кнез. Његову управу у Далмацији карактеришу и свестрани односи са црквом, давање привилегија истој, а и августинци се први пут у то време помињу у Хрватској. За српско—угарске односе важно је и Андријино заузимање Хума 1198. године. Папа Иноћентије III га тада позива на крсташки рат, односно да испуни очево завештање, али је 1199. године формирана нова коалиција против Емериха, чија је кулминација била битка код Балатона. Овај сукоб са братом довео је до Андријиног бега у Аустрију, где је склопио брак са Гертрудом Померанском. Вратио се потом у Угарску, измирио са братом и вратио се у своју апанажу.
Владавина краља Емериха (1198−1204) најпознатија је по сукобу са Србијом, односно по подршци Вукану у збацивању Стефана Немањића са престола. Емерих је тада у своју интитулацију унео и назив краљ Србије, што је остало у титулама угарских краљева и хабзбуршких владара све до 1918. године. Питање наслеђа Емериховог престола је, истовремено, јако закомпликовало и рођење сина Ладислава, којег је за наследника трона потврдио и папа Иноћентије III. Али, то није спречило нови покушај Андријине буне, који је за њега завршен новим неуспехом.
Заробљавањем у Вараждину 1203. године деловало је да је Андрија сасвим поражен, али је уз помоћ његових присталица уследило ослобађање 1204. године и помирење, само привремено додуше, унутар породице. Андрија је проглашен за старатеља новог краља Ладислава III (1204−1205), али није мировао. Извршио је заплену добара, односно новца намењеног за младога краља, због чега је краљица мајка Констанца Арагонска са Ладиславом побегла у Аустрију. Намеру да се ови унутрашњи династички сукоби и борба за круну Светог Стефана настави предухитрила је смрт Ладислављева 1205. године.
Надбискуп Јован (прво је био калочки, потом и острогонски) крунише Андрију за краља 1205. године и од тада Андрија II влада Угарском све до смрти 1235. године. Измене у феудалном друштву и јачање великаша су најзначајније карактеристике његове унутрашње политике. Краљица Гертруда постављала је рођаке на угледне функције, због чега је изазван револт у Угарској према Немцима, али и странцима уопште. Већ 1205/1206. године Андрија II је предузео поход на Галицију против Всеволода Свјатославича черњиговског у корист тада малог Данила Романовича. Андрија II је тада узео наслов краљ Галиције и Лодомерије, али и у овој области дошло је до сукоба. Всеволодов рођак Владимир Игоревич је заузео Галицију, али је Владимиров брат Роман Игоревич уз помоћ Угарске заузео ипак Галицију.
Андрија II је наставио да буде широкогруд према цркви и градовима у Далмацији. Он је 1207. године дао привилегије Омишу, Сплиту и потврђена су права сплитској надбискупији. Политика на истоку је настављена колико 1208/1209. године када је великаш Бенедикт Корлати у походу на Галицију, али руски кнежеви су до 1210. године истерали Бенедикта. Почетком 1210-их година, пак, Јоаким, гроф Херманштата са војском Влаха, Саса, Секеља и Печенега притекао је у помоћ бугарском цару Борилу против Кумана. Победа ове коалиције у бици код Видина, довела је до насељавања Тевтонаца у Барцашаг. Тада су и враћени Београд и Браничево од Бугара, а Андрија II и Лешко I Пољски су 1210/1211. године вратили на галички трон свог штићеника Данила Романовича. То није решило галичко питање, јер је 1213. године поведен нови поход на Галицију. У међувремену, у самој Угарској, док је Андрија II био у Галицији, догодило се убиство Гертруде Померанске, као плод завере против ове непопуларне владарке. Међу коловођама били су и Банк бан, као и неки други великаши али је одмазда спроведена над Петром сином Тереа, коме су конфискована сва добра, укључујући Петроварадин, који по њему носи име.
Андријина непопуларност је расла. О томе сведочи и покушај преврата у корист његовог малог сина Беле, који је довео до крунисања самог Беле 1214. године за наследника престола. Галичко питање и односи са пољским краљем Лешком су се поново закомпликовали, а Андријин син Коломан постао је краљ Галиције. Сусрет са Стефаном Немањићем у Равном 1216. године је један значајан догађај за српску историју, али око њега постоји низ нејасноћа, укључујући и хронологију. Тај сусрет је имао шире регионалне импликације и тиме су изгледа измирени Стефан и латински цар Хенрих Фландријски.
Андрија II није запоставио ни унутрашњеполитичка питања. Институција ризничара уведена је у Угарску од 1214. године. Краљев ризничар Дионисије, син Ампуда примењивао је и нове пореске мере, као што су давање рудника, царина и прихода од соли у закуп. Незадовољство економском политиком нагомилавало је општу суревњивост према краљу који је сада отишао и у крсташки рат чиме је земљу економски потпуно исцрпео. Одлагање одлазака у крсташки рат, нешто што је Андрија обећао и оцу, али и папи, била су 1201, 1209. и 1213. године због Андријиног настојања ка латинској царској круни. Избор Петра Куртенеа за латинског цара у Константинопољу угасио је Андријине наде, али и убрзао припреме за крсташки поход. Продаја и стављање под хипотеку краљевских имања постали су главни извор финансирања овог похода. Надбискуп Јован у одсуству краља је управљао Угарском, а Понтије од Крста (темпларски врански приор) над Далмацијом и Хрватском.
Од јула до октобра 1217. године Андрија II се са пратњом пребацио од Сплита до Акре, са 10 000 војника, а пратили су га Јован од Бријена јерусалимски краљ, Леополд Аустријски, Отон Померански, као и велики мајстори тевтонаца, хоспиталаца и јовановаца. Новембра 1217. године се догодио велики сукоб са султаном ал-Адилом, крсташи су извршили велику пљачку града Бејсана. Након тога је уследило и Андријино повлачење са фронта у Акру, Андрија II је од тада више сакупљач реликвија неко краљ-крсташ. Могућа болест (тровање, наводе неки извори) вероватно је била разлог за повлачење ка Угарској 1218. године. Преко Мале Азије је ишао ка Никејском царству и латинским територијама. Решио је и нека династичка питања, па је уговорио брак сина Беле са Маријом Ласкарином (у Угарској добила име Маргарета), а аранжирана је и веридба сина Андрије са мало-јерменским кнезом.
Андрију је сачекао потпуни неред у држави, протеран је био чак и надбискуп Јован. Огромно краљево задужење због крсташког похода изазвало је велико незадовољство, као и чињеница да су Померанци, Јевреји и муслимани били на државним функцијама, због чега је дошао и у сукоб са папством. Детронизација Коломана 1218−1219. година убрзала је и решавање галичког питања, а 1220. године се десио и могући поход на Србију, као и сусрет са архиепископом Савом када је у дипломатској мисији Сава Немањић одагнао угарску опасност.
Потврдио је потом и низ привилегија клиру, међу којима је најзначајнија изузетост црквених лица од свих судова сем црквених, али и забрана посвећивања кметова, удворника, те људи који су опслуживали замкове и тврђаве. Притисак племства за гарантовањем њихових права се само појачавао, упркос помињаним мерама. Као последица свега тога јесте доношење Златне буле.
Златна була 1222. године је свим краљевским слугама/servientes дала слободе и они су изузети испод жупанске власти. Овај сталеж су представљали заправо они људи који су добијали од краља земљу и поседе, те ратовали. Тиме је означен и успон угарског племства из сталежа краљевских слугу. Забрана сакупљања слободних динара или collecta од клирика, краљевских слугу и слободних војника је такође важна одредба која је донела низ промена у феудалној организацији Угарске.
Ево још неких битних одредаба:
- Краљ или његов заменик су дужни да на дан Светог Стефана, 20. августа у Стоном Београду, саслушати парничне стране и судити. Тада могу доћи и припадници нижег племства и изнети свој случај.
- Краљ не сме ни једног племића затворити, нити му одузети посед, без одлуке суда
- Краљ не сме без дозволе племства прикупљати порез, нити залазити у њихове куће, села и ловишта
- Изван граница државе, племство ратује на краљев трошак, ако је случај о освајачком рату, али у случају одбрамбеног рата сви се одазивају на свој трошак
- Нико осим бана, краљевог заступника, дворског судије не сме имати две функције, а странци без дозволе државног већа не смеју имати никакву функцију
- Црквена десетина се неће плаћати у новцу него у натури. Новоковани новац ће вредети годину дана и то од Ускрса до Ускрса
- Јевреји и Исмаилћани (назив за муслимане) не смеју бити чиновници у соланама, ковницама новца и на царини
- Жупаније се не смеју поклањати у наследне поседе
- законски чланак даје племству право да у случају да се краљ не придржава Златне буле може побунити, писмено или оружано, без да буде кажњен.
Први мађарски устав, како се у традицији назива Златна була, оригинално је записан у седам примерака (имали су је папа, хоспиталци, темплари, краљ, каптоли Острогона и Калоче и палатин), али ни један оригинални није сачуван. Најстарији директни препис је из 1318. године и чува се у Надбискупском архиву у Острогону. Златну булу је 1351. године Лајош Велики потврдио (уз измене), исто је учинила и краљица Марија Анжујска 1384, краљ Матија Корвин 1464. године, а 31. чланак је обрисан 1687. године на државном сабору. Постоји још златних була (златопечатних повеља) у угарској историји, као 1231. године Друга златна була Андрије II, која је била и потврђивање прве. Његов син Бела IV 1267. године због сукоба са сином Стефаном и татарске најезде доноси још једну златну булу, а постојала је и пештанска златна була 1241. године. Неколико златних печата постоји још у угарској историји, али је ова Златна була из 1222. године ипак имала кључно место због свог значаја и јер је ипак била први документ овакве врсте.
До краја владавине Андрија II је 1224. године потврдио привилегије ердељским Саксонцима, тзв. Diploma Andreanum-Goldener Freibrief der Siebenbürger Sachsen. Наредне 1225. године водио је рат против Тевтонаца и спровео њихов изгон из Барцашага, а 1226/1227. године избио је нови рат у Галицији, краљев најмлађи син Андрија Херцег добија Галицију, а Бела постаје ердељски војвода. Затим, уз подршку папе 1228. године Бела врши ревизију датих поседа, конфискована су бројна добра другим убицама Гертруде Померанске. Андријина политика према странцима се наставила кад је 1229. године дао привилегије Куманима, а Андрија II је упркос бројним протестима наставио да поставља Јевреје и муслимане. Интердикт 1232. године надбискупа Роберта је бачен на угарског краља због овог односа према нехришћанима. Послат је и кардинал-легат из Рима те су започети и преговори са папом да неће бити екскомуникације без папске дозволе. Андрија II је 1233. године опет у Галицији, а затим је дао заклетву у Берегу да више неће упошљавати нехришћане на државне положаје. Међутим, већ 1234. године Јован, бискуп Босне, баца нови интердикт због тога. Андрија Херцег умро је 1234. године у опсади Галича, а Андрија II и Беатриче д’Есте 1234. године су склопили брак, из кога је потекао син Стефан Посмрче, рођен после очеве смрти 1235. године. Његов син Андрија био је последњи Арпадовић. Несигурни сада у свој положај, синови и наследници Андрије II Бела и Коломан оптужили су Беатриче за прељубу, а Стефана посматрали као бастарда.
У последњим годинама Андрија II је склопио мир са Фридрихом Аустријским 1233. године, али је повео и поход на Аустрију 1235. године због неисплаћених надокнада, односно због пустошења аустријско-угарске границе. Три недеље пред смрт, 31. августа 1235. године, папа је потврдио да краљ и синови могу бити екскомуницирани само од стране папе, а 21. септембра 1235. године Андрија II је умро.
Сахрањен је у Цистерситској опатији у Егрешу, а наследио га је син Бела IV. Његова владавина, а посебно доношење Златне буле, представљају значајну етапу у развоју Угарске која се све више уздизала не само као регионална, већ и европска сила.
Остави коментар