АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ – ПОРТРЕТ УЧЕНЕ НОВОСАТКИЊЕ

Аутор: мср Огњен Карановић i Милорад Вукашиновић

АНИЦА САВИЋ РЕБАЦ  – ПОРТРЕТ УЧЕНЕ НОВОСАТКИЊЕ

Од настанка Града Новог Сада, а посебно од када је пресељењем Матице српске у њега прерастао у чувену Српску Атину или престоницу српске културе, у релативно малој заједници његових грађана, увек је био препознатљив и признат слој становништва коиг су новосадски суграђани и у свакодневној комуникацији обасипали епитетом „новосадисти“. Поменуте Новосађане и Новосађанке познајемо или памтимо као људе чији су животни и делатнички портрети на различите начине, а посебно у културолошком и интелектуалном погледу, изразито допринели просперитету Новог Сада у протекла два века. Из Рацке вароши окићене статусом слободног краљевског града у XVIII столећу, Нови Сад се развио у својеврсни центар и плодоносни „расадник“ српске науке, књижевности и уопште културе. Носиоци наведених процеса били су управо поменути „новосадисти“, личности према којима имамо толики дуг који би се сматрао вечно неизмиреним, уколико бисмо били толико бесловесни да починимо онај најтежи злочин према њиховом делу, какав је злочин заборава.

Личност и дело наше знамените новосаткиње, философкиње, преводитељке, филолошкиње, хеленисткиње, књижевнице, једном речју најобразованије жене свог времена у Србији, Анице Савић Ребац, већ више од пола века академска и шира јавност, суптилно и дискретно покушавају да одгурну на маргине сећања и спознаје Колективитета. Значај њеног дела то не допушта и жилаво се одупире свим насртајима неразумних цензура од стране оних чија би животна поука могла бити садржана у крилатици да  је све несхваћено истовремено и несхватљиво, односно неприхватљиво. Можда и из наведеног разлога помен њеног имена прво, а понекад и једино буди сећање на њено опредељење да се вредности живота, које је неизмерно поштовала и уградила у „олимпијске“ домете свог професионалног опуса, огледа и у несумњиво контроверзном праву индувидуе на окончање истих. Поједини тумачи личне трагедије и смрти Анице Савић Ребац, аналагно претпостављеној безличности смрти, свешћу „паланачке“ потребе за тумачењем, обезличили су и њен живот. Тако jе саговорница Томаса Мана, жена чије је име Европа некоћ славила, постала те биобиблиографска одредница у неком од знаменитих лексиконских публикација српског и југословенског издаваштва. Учена НОВОСАТКИЊА постала је симбол мистификације недовољно познатог. Можда је њен живот недовољно познат, али њој је и те како било јасно да је култура најочитији сегмент једнообразности српског друштва са великим европским колективитетом, док је њено дело и данас незаобилазни субелемент културолошког модела по коме Нови Сад oпстојава и као будућа ЕВРОПСКА ПРЕСТОНИЦА КУЛТУРЕ.

Поставља се питање колико ми данас уопште познајемо делатнички опус Анице Савић Ребац. Одговор је сигурно поразан, уколико се сложимо да су наша сазнања о њеном делу обимна колико и она о цртицама из њеног приватног живота. Чак и мања. За пример, осврнимо се само на интересовање академских, књижевних и научних кругова према студиозном проучавању наведеног опуса Анице Савић Ребац и увидећемо да је у протеклих шест деценија од њене смрти запрепашћујуће занемарљив број интелектуалних стваралаца оставио писани траг или сведочанство о истраживању живота и делатности жене коју је Дени Сора пред Други светски рат уврстио у списак „…од двадесет најумнијих људи свог времена који би могли спасити цивилизацију…“ или за коју је Ребека Вест говорила да је стуб цивилизације, описујући живот Анице Савић и Хасана Ребца у свом луцидном путопису „Црно јагње и сиви соко“. Поред поштовања вредног пожртвовања Љиљане Вулетић, ауторке монографије „Живот Анице Савић Ребац“ из 2002. године и дивљења истакнутог прегалаштва Новосађанке Даринке Зличић класичне филолошкиње која је распродала сопствену имовину како би објавила сабрана дела Анице Савић Ребац, постоји још свега десетак текстова наших еминентних интелектуалаца који говоре о делу овог горостаса философске мисли, филолошке речи и литерарног пера. Између осталих, писали су Станислав Винавер, Иван Лалић, Радован Поповић, Јован Ћулум и велики Оскар Давичо. И ту се списак дужничких оваплоћеника, отприлике и завршава. Није сасвим сигурно да ли је Јован Дучић био у праву када је изјавио да ће дело Анице Савић Ребац „… критика прећутати, али само зато што не знам ко би умео да о томе каже праву реч…“. Сличну позицију можемо да повежемо и са речима Ивана Лалића да је потпуно изненађујуће да Аничин „фини, образовани, луцидни дух није имао знатнијег одјека у овој средини…“. Пре би смо могли рећи да би било изненађујуће да се догодило обратно, те да је вредност наведеног духа заиста одјекнула у овој средини. Из датог разлога није баш исправна поетским шарама осликана теза Јована Дучића да се о Аничином делу једноставно није имао ко исправно изразити. Наравно, велики песник је тиме упутио предиван комплимент души своје песничке сапатнице, али у исказаној мисли приметан је снажан слој опорне горчине. Тешко можемо да се сложимо са тезом да у ондашњој или данашњој интелектуалној заједници није постојао или не постоји личност која би умела да искаже исправан и аргументовано проверљив суд о делу Анице Савић Ребац, а хипотетички речено, уколико не постоји ниједан исправан или како каже Дучић „паметан“ став, зар је заиста немогуће пронаћи било коју реч, паметну или не, о опусу наше заточнице ренесансног препорода цивилизације. Постоји могућност да се одговор и на ову дилему о Аничином турбулентном животу крије у раније поменутој апстрактној цензури која се спроводила или спроводи над њеним делом.

Готово сви данашњи разговори о њеном животу и професионалним делатностима, па чак и почецима истих започињу од Аничине смрти. Љиљана Вулетић је прва напустила тај бесмислени и увредљиви приступ датој теми, а намера аутора ових редова је да остане веран наведеном аспекту излагања. Дакле, постављамо питање: Ко је била Аница Савић Ребац? Одговор на поменуто питање сигурно би могао да пружи и јасан поглед на значај и непролазну актуелност њеног дела. Аница је била ћерка-јединица чувеног књижевника, секретара Матице српске и уредника Летописа Матице српске Милана Мице Савића и Јулијане, рођене Давидовац, а на свет је дошла у Новом Саду 4. октобра 1892. године. Добила је име по својој баки Ани, очевој мајци, али већ у раној доби је прозвана Аницом. Припадала је веома угледном породичном наслеђу, једнако и са очеве и мајчине стране. Нпр, очева мајка по којој је и добила име, била је рођена сестра супругa Јована Суботића и Јована Хаџића. Када је Аница рођена, њени родитељи су већ били у познијим годинама и природно, већ од почетка постала је предмет велике брижности и љубави оца и мајке. Ко што смо напоменули, Аница је припадала веома утицајној породици интелектуалаца, а од својих најранијих дана време је проводила у друштву бројних умних пријатеља и сарадника породице Савић. Заправо, били су то наши чувени књижевници, научници, сликари и политичари, попут Јована Јовановића Змаја, Лазе Костића, Тихомира Остојића, Уроша Предића, Симе Матавуља, Јаше Томића и других. Њен духовни профил и интелектуални карактер оформљен је макар и делимично под утицајем и старатељством поменутих заточника српске културе, науке и уметности. Међутим, онај први дамар страсти према спознаји научних сазнања и уметничких склоности код Анице је дошао готово самоиницијативно, због чега су је разни исписници, познаници из каснијег живота, али и њени биографи прозвали „чудом од детета“. Већ у предшколском узрасту умела је да „у оригиналу“ чита дела светских писаца, а своје песничке првенце откривала је у небројаним дечијим споменарима својих другарица. Уопште, била је веома умиљато и весело дете. Након завршеног основног образовања, успешно је окончала и средњошколски течај у Српској православној девојачкој школи, као редовна ученица, док је Српску православну велику гимназију похађала као ванредни ђак. Као једина девојка, поред својих мушких колега, односно школских другова и то као врло добра ученица, добила је гимназијско сведочанство зрелости 18. децембра 1909. године. Међутим, њене амбиције у погледу образовања и глад за науком, тек тада су се распламсали.

Угледни књижевник Милан Кашанин, иначе Аничин пријатељ још из њених младалачких дана, фасцинирано се присећао „како је цео Нови Сад говорио о изванредном интелектуалном дару мале Савићеве“, као и о њеној склоности да чита књиге написане на енглеском, немачком, француском, латинском и старогрчком језику. Истовремено, дивио се Аничиним песмама које је она приљежно објављивала у књижевним часописима још од своје четрнаесте године. Раније поменути дамар страсти према спознаји заискрио је из литерарних редова хеленске, античке књижевности још у њеним ђачким данима. Управо у свету антике и Старе Грчке Аница је пронашла своју вечну инспирацију и узвишени модел живота и слободе за које је била уверена да су примењиви у свакодневици свих људи. Према њеним светоназорима нуклеус поменутог модела налази се у античком Ἔρως оплемењеним модернистичким начелима ренесансног схватања улоге и односа љубави и човека у развоју цивилизације и универзалног права на слободу. Обрисе датих уверења који су детерминисали све нити њеног каснијег живота, па и потоње чувене смрти, првобитно су приметни у песмама Анице Савић са којима се појавила у српској поезији и то у Бранковом колу 1906. године. Пре других српских песника определила се за слободан стих еклектичке форме који одише фатализмом стрепње, крхкошћу наде, али и једном меланхоличном и аутохтоном искреношћу, која надилази све ограде, све облике, па и саму истину исказану у стиху, да би се у том надпростору и надвремену трансформисала у чисту, несумњиву поезију, у завет живота и слободе заснованих на истини. Књижевна критика није са благонаклоношћу дочекала Аничине песме. Само је чешки песник Ото Баблер касније уврстио четири њене песме у антологију Српске песникиње из 1929. године. Млада ерудиткиња и полиглоткиња, веома рано је почела да преводи најчуванија дела светске књижевности. Први превод, одломак из Бајроновог спева „Манфред“ публиковала је у Бранковом колу 1905. године, када је имала само тринаест година. У том периоду настала су и њена прва оригинална дела, тачније три поетске драме у којима су главни ликови биле личности античких хероина.

У јесен 1910. године Аница је уписала студије класичне филологије на Филозофском факултету бечког Универзитета код професора Лудвига Радермахера, потоњег личног пријатеља и кореспондента. Студије у Бечу прекинуо је Велики рат, а дипломирала је на београдском Филозофском факултету јуна 1920. године на предметима класичних језика са књижевношћу, историје старог века, археологије и немачког језика са књижевношћу. Након завршених студија постављена је на место супленткиње у новосадској Државној женској гимназији, а у Новом Саду у пролеће 1921. године склопила је грађански брак са две године старијим, чувеним српским комитом и симпатизером Младе Босне Хасаном Ребцем, Србином муслиманске вероисповести из Мостара. Иначе, сорбонски дипломирани филолог оријенталних језика, Хасан је био чиновник Министарства вера Краљевине СХС. Хасан је остао њена велика љубав и отелотворени израз античког и ренесансног, шекспировског схватања емотивне наклоности. До краја њеног живота, Хасан је остао њен антички јунак. После удаје, заједно са супругом и родитељима, Аница се преселила у Београд. Запослила се у Трећој женској гимназији, а 1924. године положила је и професорски испит, уз латински и грчки као главне предмете и француски као споредни. Сјајни педагог, већ у то доба писац есеја и студија, заједно са Десанком Максимовић, Аница је као песникиња 1927. године примљена у чланство југословенског ПЕН центра. У јесен 1930. године, Аница и Хасан прелазе у Скопље, где је тада већ афирмисана есејистичарка, филолошкиња и песникиња добила радно место у скопској Женској гимназији. Од раније суочена са бројним отпорима интелектуалне и академске заједнице, из разлога чисте суревњивости колега, професори на Филозофском факултету у Скопљу, али и касније у Београду упорно су одбијали њене апликације за професорским местом на некој од катедри Универзитета, па је 1932. године први пут и пензионисана. Након повратка из Скопља, са тезом Претплатонска еротологија положила је докторски испит на Филозофском факултету у Београду 25. октобра 1932. године и то пред комисијом чији чланови су били Никола Вулић, Веселин Чајкановић, Драгиша Ђурић и Милан Будимир. Поменута докторска дисертација представља изузетно дело филозофске мисли. У годинама пред Други светски рат, заједно са Хасаном, Аница је живела у Скопљу, Нишу, једно краће време и у Новом Саду у сталној потрази за заслуженим радним местом и преко потребним признањем њеног интелектуалног прегалаштва од стране академске заједнице. Други светски рат брачни пар је провео у тешким условима окупације, првобитно у Скопљу, Нишу, Врњачкој Бањи, а потом у Београду, где су и дочекали ослобођење.

Хасан и његова супруга нису учествовали у оружаним борбама покрета отпора у време Другог светског рата и окупације отаџбине, али су њихове симпатије апсолутно биле на страни антифашистичке политичке и културолошке и то левичарске платформе, како је своје позиције Аница појашњавала у писмима Ребеки Вест. Након рата, Хасан је изабран за народног посланика, а и Аница је коначно постављена за ванредног професора на Катедри за историју римске књижевности и латински језик Филозофског факултета Универзитета у Београду. У свом стану у улици Ђуре Стругара отворила је салон, у коме је окупљала младе научне делатнике и уметнике, али колеге на Факултету, у првом реду њени ментори Милош Ђурић и Милан Будимир, нису је прихватили са великом наклоношћу. Без обзира на професионалне изазове, љубомору и подозрења колега, Аница је у то време била једина професорка на факултету. Истовремено, налазила је простора и за професионални ангажман на Институту за књижевност САНУ, као и у Удружењу књижевника, АФЖ и другим установама. На Коларцу у априлу 1945. године одржала је предавање „Перси Шели као велики песник социјализма“. Публикује есеје, студије, преводе: „О једној песми Лазе Костића“, „Предприказ Софоклове Антигоне“, „Античка демократија и социјални проблеми“, „Лукреције, песник античког материјализма“, „О народној песми Цар Дуклијан и Крститељ Јован“, „О педесетогодишњици Буденброкових“, „Око препева Гетеовог Фауста“, „Проблеми историјске улоге хришћанства“, „Његош и богумилство“. Уз грандиозна, истовремено публикована дела „Античка естетика и студија о књижевности“, „Предплатонска еротологија“, „Флорентинске ноћи“, „Хеленски видици“, „Алекса Шантић: из Хајнеове лирике“, „Емил Верхарн“, „Томас Ман и Зачарани брег“, „Шели и универзални лиризам“, „Томас Ман и проблем уметника“, „Јован Дучић“, „Милутин Бојић“, „Светозар Ћоровић“, „Милица Стојадиновић Српкиња“, збирке песама „Вечери на мору“, Аничин преводилачки и књижевно историјски, али и теоријски рад, посебно после Другог светског рата, обележило је студиозно проучавање књижености Петра II Петровића Његоша. Можемо слободно да кажемо да Аница спада у прве научне ствараоце посебне књижевне студије или подтеорије коју бисмо означили термином његошологија. На енглески и немачки језик успела је да преведе непревазиђени текст Луче микрокозме. Ова умна жена сматрала је да је Луча највиши израз југословенске културе, не у национално-интегративном и покретачком контексту, као што је то био Горски вијенац, већ у богатству философско-поетских мотива инспирисаних гностицистичким, богумилским, па чак и кабалистичким фундаментима инспирације, омеђене столећним достигнућима антике, старословенског наслеђа, хришћанске догме, ренесансе и барока у којима су се генији Овидија, Лукреција, Дантеа, Милтона, али и Гетеа сјајно синкретизовали са зороастријанским и манихејским митско-религијским представама.

Већ смо говорили о томе колико су академска јавност и Аничине колеге уважавале њен рад и интелект. Више и није потребно рећи од чињенице да је нпр. један Црњански, заточник, ако не и творац српског књижевног израза претходног столећа, због неузвраћене емотивне наклоности према Аници после 1919. године, приликом њеног првог покушаја да публикује збирку песама „Вечери на мору“, издавачу послао допис следеће садржине: „Гђица Савић је песничка душа нема сумње – али ово је слаба збирка – и нема је смисла издавати. То је и мишљење Андрићево“. Допис је послао уз молбу издавачу да исти остане дискретан гледе поменутог писма. Наравно да то није било „и Андрићево мишљење“, као ни Винаверово или Исидоре Секулић, који су имали разумевања за Аничину књижевност. Међутим, сви ти тумачи „слабости књижевног опуса“ Анице Савић Ребац, ускликнули су од узбуђења, када су чули вест да је Аница пререзавши вене 4. на 5. август 1953. године покушала себи да одузме живот. Наравно, нису ускликнули из радости, већ из пуке злураде опчињености изворима балканских малограђанских оговарања. Сви су наједном остали пренеражени, мада је Аница тај чин најављивала и отворено о њему говорила. Наиме, трагедија и туга су налегле на њена плећа од момента када је њен вољени Хасан тешко оболео почетком педестих година XX века. Наведени покушај самоубиства догодио се у ноћи након смрти Аничине животне узданице. Тада почиње завршни чин њене античке трагедије, који је окончан два месеца касније, када је 7. октобра 1953. године извршила самоубиство испаливши метак из револвера право у своје срце. Није желела да живи без Хасана и сматрала је да без њега више нема свету шта да понуди. Пронађена је на плавом канабету прекривена јорганом и тај комад намештаја опоруком је завештала Матици српској, где се и сада налази у њеним свечаним салонима. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду. Разлоге самоубиства нико није боље објаснио до саме античке трагичарке заробљене у клинчу малодушја средине којој је све посветила и оставила: „Ово што чиним, чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће поникло је, такорећи, заједно са мном, развијало се нарочито под утицајем античких схватања о самоубиству и постало једно од одредница моје животне концепције, од органских закона моје природе… То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу, али баш зато не желим да живим бедно…. Живот ми је даровао многе предности, па и ову последњу да могу умрети свесно и аутономно.“ Смрт никада није оправдана, нити разумљива, али античко схватање живота, самоубиство је вредновало у складу са карактером духа онога који се одлучивао на тај чин. Дакле, било га је могуће поздравити, али оно што је за антички свет било неопростиво и светогрдно, односило се на чин убиства сећања. Такав злочин у антици је уважаван и примењиван само у форми заслужене казне. Због чега је Аница кажњена… питам се?