Аница Савић Ребац – Stella Rossa српске поезије

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин,  историчар

Ово чиним из уверења и у пуној луцидности интелекта и воље. То уверење да живот није вредан живљења ако изгубимо најдраже биће једно је од одредница моје животне концепције. То не значи да нисам волела живот, да га не волим чак и у овом часу, али баш зато не желим да живим бедно, написала је у опроштајном писму једна од најобразованијих Српкиња 20. века Аница Савић-Ребац. А онда је села на канабе, прекрила главу јорганом и испалила себи метак у срце. Ова жена корачала је испред времена, не марећи за цену ни самог живота, одлучна да руководи њиме, на крају га је сама насилно прекинула. У њеном скромном стану у центру Београда (у Ђуре Стругара 8), на ноћном сточићу, остало је тестаментарно писмо као последње здраворазумско Аничино завештање истој оној околини која ју је спутавала и саплитала кад год би јој се за то указала прилика.

Трагична смрт књижевнице и професора Београдског универзитета Анице Савић-Ребац, по многима је загонетнија и од судбине песника Бранка Миљковића. Није сигурно да ли је једна од највећих српских интелектуалки прве половине прошлог века отишла у смрт за својим мужем, јер је остала сама и није могла да се носи са средином у којој је живела. Истина, међуратни Београд није био благонаклон према женама и њиховим изборима, и нису све приче имале срећан крај.

Аница је рођена 4. октобра 1892. године у грађанској породици у Новом Саду, као једино дете Милана Савића и Јулијане Савић, рођене Давидовац. Аничин отац био је угледни књижевни радник – писац и преводилац, уредник и сарадник многих књижевних часописа. Аничина мајка, Гркиња пореклом, такође је потицала из угледне грађанске породице. Захваљујући оцу, који је једно време био секретар, потом и уредник Летописа матице српске, Аница је одмалена била у додиру са књижевницима, сликарима и школованим људима тог времена. Одрастала је уз Уроша Предића, Јована Јовановића Змаја, Симу Матавуља и Лазу Костића, кога ће читавог свог живота сматрати највећим нашим песником. Аничин познаник из младости Милан Кашанин је записао:Цео Нови Сад је говорио о њеном дару и њеној интелигенцији, о томе да чита на немачком, енглеском, француском, латинском, грчком и да од своје четрнаесте године пише песме које јој објављују књижевни часописи. Песник Лаза Костић, чија је Аница била љубимица, овако је доживео њене прве песме:Кад погледам оне своје првенце – а био сам три-четири године старији од ње – чисто бих све бацио к врагу. Сликар Урош Предић је осећао да се на испољавање женске даровитости гледа с подозрењем, да у том феномену има нечег опасног, нечега што се може окренути против његове љубимице. Своју бригу поделио је с Аничиним оцем, па тако у једном писму каже да је са дивљењем, али и са неким неизвесним немиром прочитао Аничин састав о ренесанси. Чињеница да је Аница у неколико месеци положила испите за два разреда и при томе још имала времена да пише стихове, готово је уплашила познатог сликара. Позната је његова реченица:То је сувише за једно дете. Веровао је, ипак, да ће се Аницом поносити све српство, а дивиће јој се, надам се, и ван српства. Он је насликао Аничин портрет са црвеним шеширом.

Завршила је Српску основну школу у Новом Саду, средњошколски течај у Српској православној вишој девојачкој школи, као редовна ученица и Српску православну велику гимназију, као приватна ученица. Рано је почела да учи класичне и модерне језике. У Бранковом колу августа 1905. године објављен је њен превод Бајроновог драмског спева Манфред. Аница је тада имала свега дванаест година. У Бранковом коју објављује и своје песме, равноправно поред Лазе Костића и Змаја. Идуће године преводи Шелија, а ускоро у српску књижевност уводи до тада непознатог лиричара Емила Верхарна. Истовремено, у школској свесци исписала је три поетске драме Ниова, Ифигенија и Последња свештеница Паладе Атине. Ова девојчица била је чудо од детета.

Године 1910. Аница Савић уписује класичну филологију на Филозофском факултету Универзитета у Бечу, код професора Радермахера, са којим ће се дописивати све до његове смрти 1952. године. Током својих студентских дана била је у центру модерних културних збивања с почетка XX века. Са родитељима, који су се такође преселили у Беч, често је путовала, али не по великим европским градовима, већ малим местима по морској обали и планинама. Као апсолвент 1913/14. године, Аница са родитељима напушта Беч и враћа се у Нови Сад. Након рата дипломирала је на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Милана Кашанина упознала је 1918. године, као студента, који је иначе од детињства био заљубљен у њу. Постали су нераздвојни. Водили су дуге разговоре о поезији, дунавским пејзажима… Кашанин је о Аници записао следеће: Њу је требало гледати, не само слушати, кад је понесена и усхићена излагала своје мисли. Не седећи у фотељи ни минут мирна, она се нагињала, исправљала, пљескала рукама и ширила очи… Пре је личила на дебитанткињу глумицу, него на свршеног студента класичних језика и више сећала на дечака него на девојку. Онда је Кашанин отпутовао у Париз, на Сорбону, где је уписао историју уметности, а Аница у Београд. Овде се кретала у друштву у коме су били Црњански, Тодор Манојловић, Исидора Секулић, Иво Андрић и други. Касније, када је добила писмо од Кашанина из ког је сазнала да се он оженио руском грофицом, била је шокирана. Одједном је схватила колико је волела тог младића, а он је издао и она му то никада није опростила. Прекинула је преписку и дуго одбијала да га види.

Милош Црњански јој у Лирици Итаке посвећује провокативну песму Рељеф са ликом Дантеа. У Аничиној оставштини пронађено је и једно љубавно писмо које јој је упутио Црњански. По свему судећи, Аница Савић му није узвратила. Када је Милош Црњански отварао изложбу у Петра Дабовића у Новом Саду, чуо је како се Милан Савић, незадовољан што је његовој кћерки Аници посветио песму у којој се спомињу кентаури и голе жене, спрема да га истуче кишобраном. Црњански се касније присећао: Ја сам се у то време тукао, и на улици, али нисам могао да се тучем са човеком који је био од мене ваљда четрдесет година старији. Међутим, однос средине више није био позитиван по Аницу Савић. Као да су паметне жене представљале трагедију и предмет исмевања за српске градове. Са својим ексклузивним ставовима, више заинтересована за Тројански рат и музе него за стварност и хаљине, Аница све више постаје предмет оговарања и интрига.

Хасана Ребца је Аница упознала сасвим случајно. Неки кажу да је њихов први сусрет био у Паризу. Хасан је био леп, што му и име казује у преводу са турског, огроман и весео. Био је начелник у муслиманском одељењу Министарства вера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. О њиховој љубави Љиљана Вулетић је записала следеће: Хасан и Аница били су у много чему сушта супротност већ на први поглед. Он висок, крупан, снажан, робусни, динарски тип; она онижа, ситна, префињеног изгледа. Он муслиманске вероисповести, она, рођењем православне. Он сав посвећен политици, речју и делом, бојовник на немирним балканским просторима; она песникиња, професорка, научница… Она савршеног здравља до краја живота, он тешки срчани болесник. Ипак, она је рекла: ‘Ти и ја смо једно’. А он је казао:’…када би се још једном родио само би њу волео’. Никада Аница није отишла ни на једну вечеру у Пен клуб или на било који скуп, а да њен Хасан није био уз њу. Таква брачна оданост и везаност провоцирала је у књижевној чаршији више презира и оговарања него класичан књижевни блуд и разврат. Али, Аница Савић Ребац није марила за то. Кашанин ју је срео 1927. године и остао је шокиран. Неколико пута их је посетио у Ломиној улици, где су становали. Аница је према Кашанину тада била формална и хладна. Разочаран, Кашанин је тада записао: Из године у годину наметљивије и утолико убедљивије уколико смо се ређе виђали, живот којим је живела Аница Савић чинио ми се не истински, већ фиктиван, њен однос према појавама и бићима вештачки. Ничим није показивала, још мање рекла, да јој је жао што нема браће и сестара, и нема деце…

Када се у пролеће 1921. године Аница удала за Хасана, Србина муслиманске вере, који није баш много марио ни за своју, ни за друге вере, запрепастила је све, осим оца и мајке. Једно време били су главна тема интрига и сплетки. И Нови Сад и Београд су се сдружили у једном – у неверици. Годину дана након венчања, преселили су се у Београд. Исте године се Аница запослила у Трећој женској реалној имназији, прво као суплементкиња, а потом као професорка латинског језика. Када је 1926. године основан ПЕН центар у Југославији, Аница је као афирмисана песникиња и есејистичарка, заједно са Десанком Максимовић, била међу првим књижевницама које су примљене у чланство ПЕН-а. Група београдских интелектуалки, међу којима је и Аница, оснива 1927. године Југословенску грану Интернационалне федерације универзитетски образованих жена. Основна делатност Удружења, које је било прожето феминистичким духом, јесте одбрана професионалних интереса високо образованих жена.

У јесен 1930. године Хасан Ребац бива премештен у Скопље. Он је у ствари деградиран, смењен са положаја начелника Министарства вера у Београду и постављен за управника муслиманских вакуфских имања. Краљевина Југославија слала је у Вардаску бановину, у Скопље, многе истакнуте представнике политичке, уметничке и интелектуалне елите, да шире идеју југословенства. Аница и Хасан били су убеђене присталице југословенске идеје.

Докторирала је 1932. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Након докторске дисертације Предплатонска еротологија објављене су и друге Аничине студије: Гетеов Хеленизам, Љубав у филозофији Спинозиној, Мистична и трагична мисао код Грка, Штефан Георге, Платонска и хришћанска љубав, Калистос, Томас Ман и проблематика наших дана. Аница се надала да је после одбрањене докторске дисертације пред њом академска каријера. На скопском Филозофском факултету било је упражњено место доцент за класичну филологију. То се, међутим, није остварило. Добила је професорско место у скопској Женској реалној гимназији. На Великој медреси краља Александра радила је као професор латинског, грчког, немачког и француског језика, а на факултету је предавали грчки и латински само хонорарно. Током следећих десетак година Аница ради на шест радних места, нека су чак изван Скопља, а два пута је и пензионисана. Показало се да су стрепње Уроша Предића биле основане. Препреке, оспоравања, завист… Никад, у ствари, није могла да оствари каријеру достојну њеног дела и способности.

Тих година преводила је новеле Томаса Мана и с њим водила занимљиве расправе. Стајали су на истим позицијама, тих међуратних година од 1929. до 1937, у којима су интензивно размењивали писане речи, мисли и идеје. Овај велики немачки писац, као материјал за свој роман Јосиф и његова браћа, користио је Аничин научни рад Калистос, о повезаности светлости, лепоте, љубави и сазнања. Аница ће добити симпатије за НОБ и касније, у Београду, ће се повезати са НОП-ом. Партизанске народне песме превела је на енглески језик, и то врло спретно.

У лето 1941. године Аница и Хасан постају избеглице. По повратку у Београд обоје су без посла (обоје превремено пензионисани) и без стана. Једно време „станују“ у једној учионици Филозофског факултета, коју рано ујутро напуштају да би могла да служи својој намени. У марту 1945. године Аница је постављена за професора Четврте женске гимназије у Београду, а већ у октобру премештају је у Сарајево. Као да се понављају скопске године када су је стално премештали из једне школе у другу. Ни после Другог светског рата није могла одмах да добије посао на факултету. Најзад, октобра 1946. године постављена је за ванредног професора Универзитета у Београду, за предмет историја римске књижевности и латински језик. Хасан Ребац постаје посланик у скупштини. Добијају стан.

Међутим, на Београдском универзитету Аница Савић Ребац није дочекана раширених руку. На катедри за класичну филологију затекла је колеге Милоша Ђурића и Милана Будимира. Иако су врло добро упознати с њеним импресивним опусом, међународним угледом, обојица се односе према њој као према некоме ко је на Београдски универзитет доведен политичком пречицом. Аница је једина професорка. Иако је веома посвећена педагошком и научном раду, Аница је налазила времена да ради и у Институту за књижевност САНУ, и у Удружењу књижевника, и у АФЖ-у… Припадала је свом времену. Радила је изузетно много. Публикује есеје, студије, преводе: О једној песми Лазе Костића, Пред приказ Софоклове Антигоне, Античка демократија и социјални проблеми, Лукреције песник античког материјализма, О народној песми Цар Дуклијан и Крститељ Јован, О педесетогодишњици Буденброкових, Око препева Гетеовог Фауста, Проблеми историјске улоге хришћанства, Његош и богумилство.

Након Другог светског рата, објављене су и студије о Лучи микрокозма и Његошу. За Аницу Савић Ребац Луча микрокозма била је највиши израз југословенске културе, те је ова жена посветила страшан напор, потребан да се Луча преведе на енглески и немачки. Може се рећи да је Аница Савић Ребац била прва и последња свештеница Његошеве вере, записане у Лучи микрокозми. Бавила се Његошем од својих тридесетих година, па до краја живота. Као плод тог истраживања појавили су се њени изузетно важни радови: Његош и богомилство, Његош, Кабала и Филон, Песник и његова поезија.

Дописивала се са европским научницима и књижевницима. Дописивала се са Лудвигом Радермахером, њеним бечким учитељем, са Хансом Лајзегангом, али и са Томасом Маном, који је њене одломке унео у своје дело, а Ребека Вест је усхићено писала о српској филозофкињи и поетеси и овековечила је у свом луцидном путопису Црно јагње и сиви соко. Аница и Хасан су у овој књизи Милица и Мехмед. Само у Србији Аница није имала подршку за оно што је радила. Једноставно, није имала саговорника себи равна. Неки истакнути европски интелектуалци (Дени Сора) сврстали су је пред Други светски рат у двадесет најумнијих људи свог времена који би могли да спасу цивилизацију. Јован Дучић је тачно оценио да ће њено дело критика прећутати, али само зато што, како каже: не знам ко би умео да о томе каже праву реч.

Жена правог образовања, филозоф и естетичар истинске компетенције, Аница је песник због лепоте које су ван поезије. Њене песме су сведочанства о неким искуствима и сазнањима изнад поезије. Хелада и јединство били су њена опсесија, симболи мудрости, уметности и чистоте. Аница је умела да узме лик песника о ком пише, преузме његово право лице и, уневши се у његове мотиве, она исписује своју инкантацију. Такве су песме Joffroy Rudel и песма Гвида Кавалкантија, као и Гете на Бренеру. У тим песмама су најлепши стихови које је написала Аница Савић Ребац.

Готово сви пријатељи Анице и Хасана говорили су о њиховој великој узајамној љубави. На њиховом зајдничком путу пресретале су их различите историјске, националне, политичке, верске прилике и околности. У Хасановом животу укрстиле су се многе балканске противречности и непомирљивости. Он је био њихова жива историја и отеловљење, а политичка идеја коју је заступао и за коју се борио, како је време одмицало, била је све мање просперитетна и све чешће им је отежавала живот. Аница је увек била уз њега на том путу, а малограђани им никада нису опростили – њој што се удала за муслимана, а њему што се оженио, како се говорило, иноверницом. Почетком педесетих година прошлог века Хасан Ребац је тешко оболео.

Аница је била опседнута идејом добровољне смрти и пре него што је сазнала да је Хасан болестан. Исте ноћи када је Хасан умро, Аница је пререзала вене. Самоубиство није успело, јер је себи дала ињекцију морфијума, што је успорило крварење, тако да је пренета у болницу и спасена. Од намере о самоубиству није одустајала. Станислав Винавер је писао да је она неуспешно пререзала вене једанпут, те да је то додатно појачало притисак и презир јавности. Непосредно пре него што ће се убити хицем из пиштоља, Аница је обавила све формалности у вези са гробом, сахраном, заједничким спомеником… Саставила је тестамент, поделила пријатељима драге предмете, књиге, слике, накит, стари порцелан, сребро, намештај… А онда је Аница организовала рођенданску забаву и на њу позвала све оне који су „захтевали њену смрт“. Говорило се да је на рођендану била весела, да се смејала и пркосила. Сви су били запањени. Још једанпут је београдској чаршији демонстрирала своја знања, све их је с осмех испратила, а ујутро се убила, пуцајући себи у срце. Средина је била потресена. Она се само одрекла живота лишеног смисла. Аница Савић Ребац афирмисала је љубав као највишу вредност егзистенције и дисала је љубав какву мало ко доживи. Самоубиство Анице Савић Ребац попримило је временом обрисе легендарноог чина и привукло огромну пажњу култне јавности.